ČUVAJTE SE KOLEKTIVNIH EMOCIJA: Ličnost se gradi

U velikom božićnom intervjuu za naš Nportal, Danijela je govorila o religiji u današnjem vremenu. Deca brzo odrastaju, a književnici nedostaje da bude dete, jer je u tom periodu donela krupne odluke. Pored religije, odabrala je da učestvuje u organizaciji  mnogih događaja, a to je još jedan način na koji može pokazati koliko značimo jedni drugima. 

Da li u savremenom svetu uspevamo da zadržimo naivni dečiji duh?

Svet je naivan dečiji duh, a savremenost odrastanje. Zrelost bi bila samo trenutak između ta dva stanja ili perioda. Zrelost ili starenje jesu od početka trenuci svakodnevnog života, od takvog biološkog početka odbrojavaju se i biološki dani. Kada od svakodnevnog života počnemo da pravimo detinjstvo, počinjemo i svet da podmlađujemo i to ne vraćajući ga unazad, već spremajući za drugi i drugačiji – neprolazni Vek. Uspevamo da zadržimo dečiji duh koliko uspevamo i sa duhovnim dahom. Može sve ovo da zvuči prepoetično ili prekomplikovano, ali to je dečiji duh. On je čist utoliko što je složen, tajnovit. Maštovit na način da mašta ujedno biva i stvarnost.U duhovnom svetu možete, a i ne morate maštu da izostavite, stvarnost će tim  Duhom postati i realna Zajednica – dece Božije. Nije popularno ni u jednom vremenu govoriti o Bogu, posebno kao o iskustvu Zajednice, jer danas svako hoće svog Boga i to na način da mu ne mora znati ime, poredak, način postojanja. Dovoljno je da je na njegovoj (našoj) strani. Još teže se svet odlučuje i da imenuje bez okolišanja, traži se način da se ne povrede prava svakog da osmisli svog Boga. Koliko takav pristup može ostati dečiji na ovaj način na koji ste postavili pitanje, uljudno bi bilo odgovoriti – nisam sigurna. No, bojim se da jesam, pa ako nije uLJudno, ispostaviće se da je nešto drugo. Da ne okolišam i ja kao pomenuti mnogoneki, već nazovem i znanjem i imanjem i maštom i stvarnošću i sadašnji i budući vek – oBoženjem. Nisu danas suprotstavljeni ljudi i njihovi Bogovi jedni sa drugima, već jedino oni koji od sebe prave Bogove i to na način koji tera da se upitate POBOGU – kojem? Čovek pravi sve da preraste ovaj svet, da štrči kao iz kratkog kaputa ili nogavica preraslih pantalona, a Otac i braća postaju zvezde koje želi da dosegne. Jer, malo je drugi čovek da vas voli. Je l  zaista malo? U svetu uspevamo da zadržimo dečiji duh taman toliko koliko će nas nekada neka civilizacija moći nazvati ljudima.

Da li religija nudi neku vrstu podrške i zaštite od jednoličnosti, prolaznosti i društvenih mreža?

Religije nude to što imaju. Učenja, tradiciju, upute, preporuke, reči, dobra, podršku, a nekada i konflikte u samom čoveku i nažalost u samom dečijem svetu. Ne nude kao učenja naravno, i kao pouke, ali kao pojedinci i tumači reči – koje često odnose međuljudima uslože i vekovi su potrebni da se izmire ljudi od vere, a i svet (p)ostane opet dečiji. Svet jeste prolazan (ovakav način postojanja), a religije objašnjavaju da to nije i porazno do te mere da je neispravljivo. Ako bi bilo neispravljivo, bilo bi i jednolično. Ono što mreže nude jeste privid neprolaznog i one jesu male i maglene crkve koje nude nekakav identitet, trenutni, ali makar za trenutak – potvrda da postojimo. Čovek boluje od nepostojanja i odatle i danas toliko alternativnih i mrežnih i socijalnih i svih drugih platformi povezivanja. Zaronjeni u svakodnevicu, progutaniubrzanjem, teže razaznajemo učenja i rasuđujemo o njima, a još teže se odlučujemo za zajednicu o kojoj Crkva govori. I sada kada kažem Crkva, bar stotinu komentara loših ću proizvesti i asocijacija na događaje, izjave i slično. Pa i ti pojedinci, kao i mi što smo, sastavljaju svoju svakodnevicu, pokušavaju smisao da daju, svedoče. Ne uspeva konstantno sve i svima. Mi smo ljudi. Ono što je pozitivno u tim kritikama je što prepoznajem da se od ljudi Crkve ili od vere očekuje svetiteljstvo, bez pada i promašaja, pa ta očekivanja jesu i dokaz da se tamo mogu i steći, da ljudi imaju svest da je to prostor – otvoren za poentu. Možda poenta dolazi na kraju kao i svetiteljstvo. Zajednice nude podršku. Odnosi među ljudima, koliko god problematični bili, imaju potencijal da budu bolji. Mreže pokazuju potrebu za prepoznavanjem, umrežavanjem, prijateljstvima, nezadovoljstvima, zadovoljstvima, pohvalama i porugama. Na šta vas podseća? Na svet. Ne može čovek napraviti ništa mimo onoga što jeste. Govore o novim inteligencijama, imitacijama ljudskih inteligencija, pa da postanu i brže i veće, opet su samo baze podataka o čoveku. Može se napraviti samo nešto veće u odnosu sa ne nečim, nego Nekim većim. Vreme danas je takvo da ne dozvoljava ni misao da postoji nešto veće od napretka ljudskog i tehnološkog. Od čoveka. I da kažemo amin na taj „novi” pronalazak – ako je idealan – što se unapređuje dnevno, obnavlja, resetuje, apdejtuje. Smisao je stari i najstariji pronalazak čovekov. Ne kažem da se treba vraćati na bilo šta staro, samo na kraju svih pronalazaka stoji smisao kako da prevaziđemo smrt, svakodnevnu od besmislica, do onu konačnu. Kako ni Crkva, ni najsvetiji među najsvetijima nemaju čarobni štapić za nesmrt, pronalasci i za njih i njima traju u smislu službi, Liturgije, odnosa među ljudima, slavlju, postu... Ono što čuva jeste put, pokazani put za život bez ograničenja. Ali to nije neograničen internet koji ograničeno i slepo plaćamo. To je put besplatan, umrežavanje nije lako, baš zato što je slobodno i otvoreno.

Kada se javila potreba da se „okrenete“ ka organizaciji u kulturi?

Dopada mi se ovako odabran niz pitanja i olakšavaju mi odgovore koji slede iz prethodnih sažimanja misli i nekako se sama ispisuju. Organizacija događaja je već kultura za sebe i samo je trebalo obojiti temama, uverenjima i ljudima koji misle slično, ili pak i potpuno različito, a da u dijaloškoj formi zajedno dođemo do boljih uvida, pa makar zaključci i ostali različiti. Kada tako postavite ciljeve, nadahnuća, saradnici, predlozi i događaji se samo nižu. U jednom momentu shvatite da to što radite, učite i uče vas, jeste sadržaj koji menja svet – dan po dan, događaj po događaj, knjiga po knjiga, susret po susret. Čovek treba da je direktna asocijacija na kulturu, na Bogokulturu. Na taj i takav poredak. Konkretni počeci ili kako nazivate okretanje je nastalo pre dvadesetak godina,kada su se stekli uslovi da se otvore udruženja sa hrišćanskom kulturnom tradicijom u fokusu i kada sve što smo na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu učili imali jaku želju da dalje i jače prenesemo, podelimo i kao zajednica i pojedinci. Okupili su nas profesori, kasnije saradnici i kolege po interesovanju, i evo Instititut za studije kulture i hrišćanstva ulazi u dvanaestu godinu postojanja i rada, na šta sam posebno ponosna, naravno i na sve osnivače, predlagače, članove i saradnike. Ostvarili smo desetine i desetine projekata, međunarodnih konferencija koje privlače posebnu pažnju akademske javnosti, ali i šire zajednice. Međunarodne izložbe ikonopisa, izložbe fotografija, tribinski program ulazi u skoro deciniju, kao i saradnja sa Domom omladine Beograda gde sa publikom zajedno realizujemo i razgovaramo o temama aktuelnimi istorijskim. Takođe bih izdvojila publikaciju Savremena čitanja Velikog inkvizitora koju smo objavili, kao i kataloge koji su pratili međunarodne izložbe ikona. Ostvarili smo i bogatu saradnju sa Univerzitetom u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu, i sa njima učestvovali na projektima i organizaciji značajnih naučnih skupova. Kada bih se samo naslovima pomenutih projekata i onih koje nisam pomenula,obratila vašim čitaocima i sabrala u jedan spev – dobili bi najbolji uvid koliko je pažnje i posvećenosti, ali i broja ljudi učestvovalo u kreiranju i realizaciji svakog skupa i događaja. Dakle, opet zajednica čini taj (pre)okret koji stvara smisao, pa i prema organizaciji događaja i za kulturu.

Foto: Anđela Grozdanić

Koji je danas položaj i zadatak teologa, kada ste kao arhitekta počeli da gradite veru u mlađim generacijama?

Zadatak teologa i danas i juče i sutra je isti, ali to bi važilo za sve profesije koje možemo nabrojati. Možda bi najveći zadatak teologa bio da se izdvoji kao neprofesionalac i znalac po sebi. Možda bi ga to odvojilo od svih profesija i približilo životnom opredeljenju, cilju koji je odabrao. Da bude dečiji duh u svetu, pa i naivan ako treba, jer vera nije stvar ni lukavstva, ni pameti, ni prvo stečene mudrosti,već stvar slobode i potpune ogoljenosti i nade u Vaskrsenje. Pomenuli ste „kao arhitekta”, pretpostavljam da mislite na moju neostavrenu ljubav – arhitekturu, ali mogu da razumem pitanje i na način plana, nacrta, talenta, umetnika koji treba nešto i nekome (mladim generacijama) da ponudi kao temelj na čemu bi kasnije i znanja koja stiče zasnovao. Ono što je moje znanje iz arhitektonske škole donelo je perspektiva. I sama sam u svađi sa njom kroz školu bila i već tada razumela da pišem neki svoj plan školovanja koji sada zovem Školom osetljivosti. Taj plan kao i perspektivu sam bila u prilici dvanaest godina da predajem mlađim generacijama – i to je zadatak teologa. Da svedoči drugu perspektivu u kojoj i svetlost i Čovek i sve što vidimo, pa i zamislimo jeste sveto. Perpektiva koja ne umanjuje čoveka makar ga i tačkom opisali, već približava. Koji je položaj teologa, teško je odgovoriti u digitalno doba. Znam da teolog ne može biti na klik i dugme. Da bi teologija imala smisla, trebaju joj ljudi. Ne fiktivni, već konkretni. Ipak, teolog ne može ordinaciju svoju otvoriti (srećom). Ako ste mislili na položaj u Srbiji, kao katiheta i onih koji predaju znanja o veri i iskustvu Crkve kao zajednice, položaj je komplikovan, ali ni to se na klik ili dugme ne može rešiti.

 Šta možemo da saznamo iz vašeg romana o vama kao odrasloj ženi, a šta kao devojčici u knjizi „Meni su rekli da vi postojite”? Kako čitaoci reaguju na nju?

Šta god da saznate, javite mi, pomoći će mi da završim detinjstvo, a odrastem za drugu knjigu. Teško se te dve pomenute – devojčica i odrasla razaznaju kao posebne, ni u vremenu, ni u napisanim crticama. Kada sam bivala najveće dete, rešavala sam najkrupnije životne probleme i obrnuto, odrasla žena me terala na igru. Najpreciznije bi bilo saznavanje iz knjige o neprestanoj igri. Jer se u njoj igram rečima, zamišljam novu perspektivu, izmišljam svoj rečnik emocija, nameštam realnost na bajku, a od bajke pravim more – more ostvarenih želja. Kome se na pola puta ne zvrti u glavi od mojih, ali i svojih mogućnosti i kombinacija reči u rečenici, taj će i sam uzviknuti ZNAO SAM DA POSTOJIM ili Meni su rekli da (i) vi postojite! Saznaće da je LETO nešto što ne prolazi, da se Bog ogleda u Čoveku, da je more svako more krštenja emocija, da more ništa ne mora, a hoće baš kao što bi i Čovek da jeste i može. Čitaoci se raduju, to mi je dečije drago da ljudi šalju takve utiske, da se raduju i sami zapisuju, dopisuju, crtaju, umuju, doslikavaju, neki zamislite i krštavaju. Posebno mi je drago saznanje da ljude ove reči nepogrešivo upućuju na Boga. U toj radosti pre par dana je od meni važne osobe došao utisak sa prve promocije knjige održane u RTS Klubu 12. 12. 2023. godine – da je bilo ozbiljno kao služba u Crkvi. Iznenadio me utisak, jer nekako detinjstvu (mislila sam) to ne priliči. Ali, eto, sa početka taj dečiji duh zapravo nosi iskrenu zapitanost, a time i ozbiljnost i brigu za svet. Ceo svet. Razgovaramo u susret danu druge promocije kojoj se ozbiljno radujem i koja će biti razgovor sa prijateljima mojim i prijateljima knjige, gde sam otvorila vrata salona knjiga Kirka u Beogradu i svoje stranice da zajedno čitamo i dopisujemo stvarnost. Stvarnost je nepredvidljivija od mašte.

 Koja su sećanja ostala iz rodnog kraja kao temelj za nadogradnju Vaše ličnosti?

Ostala su ona sećanja u kojima sam bila najzrelija ili se to od mene tražilo, zato sada, a i teško da sam ikada prestala, ta potreba da se dečije igram. Pomenuli ste temelj,pa i kao teološki arhitekta, naučila sam kako se crta i od čega je temelj. Jak, isplaniran, nosi sve što se kasnije niže i gradi, pa čak i neplaniran teret. Sećanja na jednu zrelu zajednicu, mislim i porodičnu i gradsku. Poredak koji sam kasnije pronašla u Crkvi je poredak u kojem sam odrasla. I odricanja i poklona i mnogo ljudi i osamljivanja i pesme i suze. Naučili su me da sve to zovem životom. Najvažnije što nosim nisu samo sećanja, već živi odnosi sa rođacima bliskim, daljim, sa prijateljima, kumovima, komšijama, nastavnicima, imam imanje, zemlju, očevinu, dedovinu kod manastira Gradac sa pogledom na sve one koji su tu nekada došli i pravili svoje temelje. Temelji su napravljeni,  Ličnost se još uvek gradi. Biće posla kažu svi, ali ja ću živeti od LJubavi – eto malo da upotrebim pesmu i dodam u svoju perspektivu.

Na kojim projektima u organizaciji kulture trenutno radite i koliko je važna afirmacija mladih?

Afirmacija smisla je važna, da li je situacija da je mladi ili stariji ili najstariji svedoče nije ni važno koliko da je stalna i neprekinuta. Mladi će se lako orijentisati ako ih od sebe ne gurnemo, ali i ne pritiskamo svojim putevima, a nađemo način da kakvi-takvi orijentiri budemo, ali ne kao oglasne table ili svetionici. Mi smo tu da govorimo o većima od sebe da bi se i oni orijentisali na druge i drugačije od njih samih. To je danas važno objasniti mladom čoveku, da nije projekat ni roditelja, ni društva, ni bilo koje organizacije. Da je ličnost, neponovljiva i sveta, kao što nam je i život svet i svetinja. Projekti na kojima radim u Institutu za studije kulture i hrišćanstva su usmereni ka akademskoj i široj publici i donose posebnu radost...Trenutno je aktuelna završnica izdanja zbornika radova Savremena čitanja Apokalipse na kojoj je radio tim Instituta za studije kulture i hrišćanstva, profesor Davor DŽalto kao jedan od urednika i izdavačka kuća Agape – Aleksandra Gajšeka. Radujemo se tom zborniku radova kao knjizi koja će biti čitana kao i Apokalipsa ili Poslanice u Jevanđelju, jer, zaista, radovi autora su posebna svetlost u svako, pa i ovo zamagljeno vreme. Upravo smo završili ciklus „Teologija i arhitektura” koji je privukao veliku pažnju i mnogobrojnu publiku i nastavili bi, ili bolje rečeno, zaokružili konferencijom sa istim nazivom i okupili značajna imena iz teologije i arhitekture. Afirmisati znači pozvati u odnos smisla, a mi se nadamo da smo dobri i učitelji i učenici.

Šta poručujete za vreme praznika? 

HRISTOS VASKRSE! Pa i u dane kada strada, u dane kada se rađa, u dane besparice i nemaštine, rata i mira, pravde i nepravde, u dane preterivanja i slavlja lampica i lampiona, u sve dane da znamo da je Hristos vaskrsao. Kakve to veze ima? I oni koji pitaju, a nesvesni da ukrašavaju svet, boje ga, unose drva života, nakite, ukrase, često zaboravljajući da slave Vaskrslog Hrista koji se usput da pomenemo i rodio! I to kao čovek. I to od žene. I to u ovom svetu i ovakvom. Ako ovde nismo i ovim obuhvatili celu istoriju, ne samo spasenja nego i stradanja, prava, polova, ravnopravnosti i svega što možemo novo da zamislimo, ne znam kakav praznik i kakve još slobode možemo da zamislimo, a da nije u vezi sa praznikom pobede života i spasenja ovog i ovakvog sveta. Mir svima, i među ljudima dobra volja. Dobra volja je detinjstvo ljubavi. Dakle, poruka bi bila da put strpljenja, slušanja i osluškivanja, dobrom voljom što znači slobodom svojom, slobodnom voljom dođemo do iskustva ljubavi. U Crkvi na krštenju, venčanju pitaju: imate li slobodnu volju... dakle, ne pita volite li...Kao i post i sve drugo što teologija i učenje o Bogu govori je imamo li slobodnu volju za nekog – na kraju je ljubav, i to je početak dečijeg, kako smo nazvali, Duha sveta i svega i bezazlenosti i smislenosti.

 Da li spremate neko novo delo?

Imam obilje ideja i interesovanja mi idu prema nekom rečniku, pojmovniku teoloških izraza koji bi olakšao snalaženje ljudima koji tragaju za takvim znanjem. Možda bi i meni pomogao da definišem lakše svoja interesovanja dalja i usavršim neke darove za koje sam poprilično bila lenja i nezainteresovana. No, nađe se način ili čovek, događaj ili okolnosti koje vas zainteresuju i jedno dobro delo vodi u sledeće, sledeće...Dragocena mi je saradnja sa dva časopisa i portala (RYL i MediaSfera) i uredništva koja su me i motivisala da svakodnevno pišem i čitam, a i sebi pismeno pojašnjavam realnost ili ono bar što tako nazivam. Mnogo ideja se razvilo iz tih tekstova i verujem da će i oni biti zaokruženi jednim izdanjem.

Koja bi bila kolektivna emocija?

Treba se čuvati od kolektivnih emocija. Možda je čudno kao pripadnik zajednice da to govorim. Ali sve upućujem u sve dane da imaju svoju emociju, pa tako postanu, sa njom, deo kolektiva, a još plodonosnije, deo Zajednice. Kolektivne emocije mogu i obmana biti, dok sa sobom morate jednom da postanete jedno. E, to jedno treba i može tek da se prinese nečemu što nas sve prevazilazi, pa i svaku emociju.

 

Danijela Marković (1969) završila Pravoslavni Bogoslovski fakultet i studije Religiologije na Univerzitetu u Beogradu. Bavi se proučavanjem hrišćanske kulture, promocijom interkulturalnog dijaloga i tolerancije među ljudima.

Šira javnost je najviše prepoznaje kao kulturologa.

 Oni koji je dobro poznaju govore da ima lice izoštreno  preosetljivošću i obasjano duhovnom intuicijom. Ta intuicija dovodi je do brojnih interdisciplinarnih izazova, te do novih uvida koje nesebično deli sa saradnicima, prijateljima i čitaocima. Posvećena je pripremanju mnogih važnih kulturnih događaja, a posebno uredničkoj saradnji u osmišljavanju publikacija koje objedinjuju značajne radove nekih od vodećih imena iz akademskog sveta. Predsednik Upravnog odbora Instituta za studije kulture i hrišćanstva u Beogradu. Radila u nastavi i izvođenju katihetskog programa u osnovnim i srednjim školama i autor seminara o inkluzivnom obrazovanju i verskoj nastavi za decu sa posebnim potrebama i bila organizator radionica za katihete. Organizator je i učesnik brojnih domaćih i međunarodnih konferencija, autor međunarodnih izložbi, tribina i naučnih skupova.

BONUS VIDEO: