У великом божићном интервјуу за наш Нпортал, Данијела је говорила о религији у данашњем времену. Деца брзо одрастају, а књижевници недостаје да буде дете, јер је у том периоду донела крупне одлуке. Поред религије, одабрала је да учествује у организацији многих догађаја, а то је још један начин на који може показати колико значимо једни другима.
Да ли у савременом свету успевамо да задржимо наивни дечији дух?
Свет је наиван дечији дух, а савременост одрастање. Зрелост би била само тренутак између та два стања или периода. Зрелост или старење јесу од почетка тренуци свакодневног живота, од таквог биолошког почетка одбројавају се и биолошки дани. Када од свакодневног живота почнемо да правимо детињство, почињемо и свет да подмлађујемо и то не враћајући га уназад, већ спремајући за други и другачији – непролазни Век. Успевамо да задржимо дечији дух колико успевамо и са духовним дахом. Може све ово да звучи препоетично или прекомпликовано, али то је дечији дух. Он је чист утолико што је сложен, тајновит. Маштовит на начин да машта уједно бива и стварност.У духовном свету можете, а и не морате машту да изоставите, стварност ће тим Духом постати и реална Заједница – деце Божије. Није популарно ни у једном времену говорити о Богу, посебно као о искуству Заједнице, јер данас свако хоће свог Бога и то на начин да му не мора знати име, поредак, начин постојања. Довољно је да је на његовој (нашој) страни. Још теже се свет одлучује и да именује без околишања, тражи се начин да се не повреде права сваког да осмисли свог Бога. Колико такав приступ може остати дечији на овај начин на који сте поставили питање, уљудно би било одговорити – нисам сигурна. Но, бојим се да јесам, па ако није уЉудно, испоставиће се да је нешто друго. Да не околишам и ја као поменути многонеки, већ назовем и знањем и имањем и маштом и стварношћу и садашњи и будући век – оБожењем. Нису данас супротстављени људи и њихови Богови једни са другима, већ једино они који од себе праве Богове и то на начин који тера да се упитате ПОБОГУ – којем? Човек прави све да прерасте овај свет, да штрчи као из кратког капута или ногавица прераслих панталона, а Отац и браћа постају звезде које жели да досегне. Јер, мало је други човек да вас воли. Је л заиста мало? У свету успевамо да задржимо дечији дух таман толико колико ће нас некада нека цивилизација моћи назвати људима.
Да ли религија нуди неку врсту подршке и заштите од једноличности, пролазности и друштвених мрежа?
Када се јавила потреба да се „окренете“ ка организацији у култури?
Фото: Анђела Грозданић
Допада ми се овако одабран низ питања и олакшавају ми одговоре који следе из претходних сажимања мисли и некако се сама исписују. Организација догађаја је већ култура за себе и само је требало обојити темама, уверењима и људима који мисле слично, или пак и потпуно различито, а да у дијалошкој форми заједно дођемо до бољих увида, па макар закључци и остали различити. Када тако поставите циљеве, надахнућа, сарадници, предлози и догађаји се само нижу. У једном моменту схватите да то што радите, учите и уче вас, јесте садржај који мења свет – дан по дан, догађај по догађај, књига по књига, сусрет по сусрет. Човек треба да је директна асоцијација на културу, на Богокултуру. На тај и такав поредак. Конкретни почеци или како називате окретање је настало пре двадесетак година,када су се стекли услови да се отворе удружења са хришћанском културном традицијом у фокусу и када све што смо на Православном богословском факултету учили имали јаку жељу да даље и јаче пренесемо, поделимо и као заједница и појединци. Окупили су нас професори, касније сарадници и колеге по интересовању, и ево Инстититут за студије културе и хришћанства улази у дванаесту годину постојања и рада, на шта сам посебно поносна, наравно и на све осниваче, предлагаче, чланове и сараднике. Остварили смо десетине и десетине пројеката, међународних конференција које привлаче посебну пажњу академске јавности, али и шире заједнице. Међународне изложбе иконописа, изложбе фотографија, трибински програм улази у скоро децинију, као и сарадња са Домом омладине Београда где са публиком заједно реализујемо и разговарамо о темама актуелними историјским. Такође бих издвојила публикацију Савремена читања Великог инквизитора коју смо објавили, као и каталоге који су пратили међународне изложбе икона. Остварили смо и богату сарадњу са Универзитетом у Београду, Крагујевцу, Нишу и Новом Саду, и са њима учествовали на пројектима и организацији значајних научних скупова. Када бих се само насловима поменутих пројеката и оних које нисам поменула,обратила вашим читаоцима и сабрала у један спев – добили би најбољи увид колико је пажње и посвећености, али и броја људи учествовало у креирању и реализацији сваког скупа и догађаја. Дакле, опет заједница чини тај (пре)окрет који ствара смисао, па и према организацији догађаја и за културу.
Који је данас положај и задатак теолога, када сте као архитекта почели да градите веру у млађим генерацијама?
Задатак теолога и данас и јуче и сутра је исти, али то би важило за све професије које можемо набројати. Можда би највећи задатак теолога био да се издвоји као непрофесионалац и зналац по себи. Можда би га то одвојило од свих професија и приближило животном опредељењу, циљу који је одабрао. Да буде дечији дух у свету, па и наиван ако треба, јер вера није ствар ни лукавства, ни памети, ни прво стечене мудрости,већ ствар слободе и потпуне огољености и наде у Васкрсење. Поменули сте „као архитекта”, претпостављам да мислите на моју неоставрену љубав – архитектуру, али могу да разумем питање и на начин плана, нацрта, талента, уметника који треба нешто и некоме (младим генерацијама) да понуди као темељ на чему би касније и знања која стиче засновао. Оно што је моје знање из архитектонске школе донело је перспектива. И сама сам у свађи са њом кроз школу била и већ тада разумела да пишем неки свој план школовања који сада зовем Школом осетљивости. Тај план као и перспективу сам била у прилици дванаест година да предајем млађим генерацијама – и то је задатак теолога. Да сведочи другу перспективу у којој и светлост и Човек и све што видимо, па и замислимо јесте свето. Перпектива која не умањује човека макар га и тачком описали, већ приближава. Који је положај теолога, тешко је одговорити у дигитално доба. Знам да теолог не може бити на клик и дугме. Да би теологија имала смисла, требају јој људи. Не фиктивни, већ конкретни. Ипак, теолог не може ординацију своју отворити (срећом). Ако сте мислили на положај у Србији, као катихета и оних који предају знања о вери и искуству Цркве као заједнице, положај је компликован, али ни то се на клик или дугме не може решити.
Шта можемо да сазнамо из вашег романа о вама као одраслој жени, а шта као девојчици у књизи „Мени су рекли да ви постојите”? Како читаоци реагују на њу?
Која су сећања остала из родног краја као темељ за надоградњу Ваше личности?
Остала су она сећања у којима сам била најзрелија или се то од мене тражило, зато сада, а и тешко да сам икада престала, та потреба да се дечије играм. Поменули сте темељ,па и као теолошки архитекта, научила сам како се црта и од чега је темељ. Јак, испланиран, носи све што се касније ниже и гради, па чак и непланиран терет. Сећања на једну зрелу заједницу, мислим и породичну и градску. Поредак који сам касније пронашла у Цркви је поредак у којем сам одрасла. И одрицања и поклона и много људи и осамљивања и песме и сузе. Научили су ме да све то зовем животом. Најважније што носим нису само сећања, већ живи односи са рођацима блиским, даљим, са пријатељима, кумовима, комшијама, наставницима, имам имање, земљу, очевину, дедовину код манастира Градац са погледом на све оне који су ту некада дошли и правили своје темеље. Темељи су направљени, Личност се још увек гради. Биће посла кажу сви, али ја ћу живети од Љубави – ето мало да употребим песму и додам у своју перспективу.
На којим пројектима у организацији културе тренутно радите и колико је важна афирмација младих?
Афирмација смисла је важна, да ли је ситуација да је млади или старији или најстарији сведоче није ни важно колико да је стална и непрекинута. Млади ће се лако оријентисати ако их од себе не гурнемо, али и не притискамо својим путевима, а нађемо начин да какви-такви оријентири будемо, али не као огласне табле или светионици. Ми смо ту да говоримо о већима од себе да би се и они оријентисали на друге и другачије од њих самих. То је данас важно објаснити младом човеку, да није пројекат ни родитеља, ни друштва, ни било које организације. Да је личност, непоновљива и света, као што нам је и живот свет и светиња. Пројекти на којима радим у Институту за студије културе и хришћанства су усмерени ка академској и широј публици и доносе посебну радост...Тренутно је актуелна завршница издања зборника радова Савремена читања Апокалипсе на којој је радио тим Института за студије културе и хришћанства, професор Давор Џалто као један од уредника и издавачка кућа Агапе – Александра Гајшека. Радујемо се том зборнику радова као књизи која ће бити читана као и Апокалипса или Посланице у Јеванђељу, јер, заиста, радови аутора су посебна светлост у свако, па и ово замагљено време. Управо смо завршили циклус „Теологија и архитектура” који је привукао велику пажњу и многобројну публику и наставили би, или боље речено, заокружили конференцијом са истим називом и окупили значајна имена из теологије и архитектуре. Афирмисати значи позвати у однос смисла, а ми се надамо да смо добри и учитељи и ученици.
Шта поручујете за време празника?
ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Па и у дане када страда, у дане када се рађа, у дане беспарице и немаштине, рата и мира, правде и неправде, у дане претеривања и славља лампица и лампиона, у све дане да знамо да је Христос васкрсао. Какве то везе има? И они који питају, а несвесни да украшавају свет, боје га, уносе дрва живота, наките, украсе, често заборављајући да славе Васкрслог Христа који се успут да поменемо и родио! И то као човек. И то од жене. И то у овом свету и оваквом. Ако овде нисмо и овим обухватили целу историју, не само спасења него и страдања, права, полова, равноправности и свега што можемо ново да замислимо, не знам какав празник и какве још слободе можемо да замислимо, а да није у вези са празником победе живота и спасења овог и оваквог света. Мир свима, и међу људима добра воља. Добра воља је детињство љубави. Дакле, порука би била да пут стрпљења, слушања и ослушкивања, добром вољом што значи слободом својом, слободном вољом дођемо до искуства љубави. У Цркви на крштењу, венчању питају: имате ли слободну вољу... дакле, не пита волите ли...Као и пост и све друго што теологија и учење о Богу говори је имамо ли слободну вољу за неког – на крају је љубав, и то је почетак дечијег, како смо назвали, Духа света и свега и безазлености и смислености.
Да ли спремате неко ново дело?
Имам обиље идеја и интересовања ми иду према неком речнику, појмовнику теолошких израза који би олакшао сналажење људима који трагају за таквим знањем. Можда би и мени помогао да дефинишем лакше своја интересовања даља и усавршим неке дарове за које сам поприлично била лења и незаинтересована. Но, нађе се начин или човек, догађај или околности које вас заинтересују и једно добро дело води у следеће, следеће...Драгоцена ми је сарадња са два часописа и портала (РYЛ и МедиаСфера) и уредништва која су ме и мотивисала да свакодневно пишем и читам, а и себи писмено појашњавам реалност или оно бар што тако називам. Много идеја се развило из тих текстова и верујем да ће и они бити заокружени једним издањем.
Која би била колективна емоција?
Треба се чувати од колективних емоција. Можда је чудно као припадник заједнице да то говорим. Али све упућујем у све дане да имају своју емоцију, па тако постану, са њом, део колектива, а још плодоносније, део Заједнице. Колективне емоције могу и обмана бити, док са собом морате једном да постанете једно. Е, то једно треба и може тек да се принесе нечему што нас све превазилази, па и сваку емоцију.
Данијела Марковић (1969) завршила Православни Богословски факултет и студије Религиологије на Универзитету у Београду. Бави се проучавањем хришћанске културе, промоцијом интеркултуралног дијалога и толеранције међу људима.
Шира јавност је највише препознаје као културолога.
Они који је добро познају говоре да има лице изоштрено преосетљивошћу и обасјано духовном интуицијом. Та интуиција доводи је до бројних интердисциплинарних изазова, те до нових увида које несебично дели са сарадницима, пријатељима и читаоцима. Посвећена је припремању многих важних културних догађаја, а посебно уредничкој сарадњи у осмишљавању публикација које обједињују значајне радове неких од водећих имена из академског света. Председник Управног одбора Института за студије културе и хришћанства у Београду. Радила у настави и извођењу катихетског програма у основним и средњим школама и аутор семинара о инклузивном образовању и верској настави за децу са посебним потребама и била организатор радионица за катихете. Организатор је и учесник бројних домаћих и међународних конференција, аутор међународних изложби, трибина и научних скупова.
БОНУС ВИДЕО:
