U vojničkoj kasarni, u Rijeci, pre otprilike dvadesetak godina, oficiri raspišu konkurs za najbolje pevače i harmonikaše. Kao tamošnji vojnik, bio sam se mnogo uželeo mog sela Preljine i uopšte zavičaja, i samo sam smišljao kako da se domognem odsustva. Pošto pesma nije mogla da mi pomogne u ostvarivanju mojih zamisli, dosetim se neke svoje harmoničice na kojoj sam pomalo svirao u nižim razredima muzičke škole, i prijavim se, iako, u suštini, sa sviranjem nisam imao pojma.
Tako otputujem i utolim veliku želju. Vidim majku i kuću, i vratim se s harmonikicom. Kad je bilo vreme za audiciju, moj cimer Mićo, s kojim sam se prijavio kao harmonikaški duet, i ja, stanemo da sačekamo red. Među onima koji su se kandidovali, ugledamo dvojicu, takođe harmonikaša. Jedan visok - viši nije mogao da bude, a drugi - upola niži od prvog.
Moj cimer Mićo me gurne laktom: - Vide li ti onu dvojicu?
- Smejurija. - šapnem. - Sigurno nemaju pojma.
Zasmejemo se.
Pročitajte još
Ko se poslednji smeje...
Foto: D. Mišić
Ovicir koji proziva, pročita: LJubiša Pavković i Tomica Milić.
Za neupućene, prvi je današnji šef Orkestra Radio-televizije Beograd, a drugi, takođe, jedan od istaknutih harmonikaša.
Moj cimer Mićo i ja smo se još smejali kad dotični istupiše. Čim su zasvirali, među prisutnima nastade totalni muk. Svoju virtuoznost ispoljiše još tad, i bez primedbi i komentara uđoše u najuži izbor.
Onda oficir-prozivač uze dalje da proziva: - Dobrivoje Topalović i Mićo... - sad mu se više ne sećam prezimena.
Pogledasmo se, dajući jedan drugom znak za prednost, da može da krene prvi. Tu se sudarimo i izazovemo odmah buran smeh, ali bez aplauza.
Uspem samo da šapnem cimeru: - Bolje da zbrišemo pre nego što propadnemo u zemlju od stida.
- Kazniće nas - reče Mićo.
- Onda ti drži akorde, C-7, a ja ću da pevam - rekoh i zapevam: - Šta bi bila Đuzel Đula...
Foto: Arhiva Novosti
Prsta sam samo držao na dirkama, za svaki slučaj, da ne bih celu stvar uprskao. Međutim, sve je bilo, odmah, tako jasno. Oficiri otkriju moju sabotažu i zaustave me. Jedan mi priđe, skine mi harmoniku i reče odsečno: - Ti ćeš samo da pevaš. - A onda nastavi: - Pavkoviću i Miliću, priđite!
Moji bivši zasmejavači, kopčajući celu stvar, zauzmu mesta pored mene, uz put se smešeći, dok sam ja nastavio da pevam, kameno ozbiljnog lica.
Jednom prilikom mi se iskomplikovao život samo zato što nisam ličio na sebe. Za sve je bila kriva moja kosa koja mi je padala po ramenima pošto je tako tad bilo u modi. Mislio sam da mi ne stoji loše, ali sam za jednu Novu godinu, kad sam pevao u hotelu u Titovom Užicu, video i drugu stranu medalje tog luksuza koji sam sebi dozvolio.
Pevač sa gangsterskom facom
Pevao sam, do posle ponoći pa sam izašao napolje da ispratim prijatelje. Vraćajući se, portir me 'ladno zaustavi:
- Stani! Šta 'oćeš?
- Kako šta 'oću? Unutra! - kažem.
- Ne može!
- Kako ne može - zaprepastim se ja. - Pa ja pevam.
- Ko bre peva? Ti? Pričaj ti to nekom drugom. A sad, 'ajde, budalo jedna, marš napolje - i lepo me gurne rukom u leđa da izađem.
- Ali, čekajte rekoh - ja sam Topalović, pevao sam tu cele noći.
- 'Ajde, 'ajde, ne budali - reče, izgura me i zatvori vrata. Krenem da ga molim i preklinjem. Pokušam i da vičem, ali bez uspeha. Napravi se gužva. Srećom, naiđe konobar.
Foto: Reprint Sabor
- Druže, daj pomagaj - viknem. - Daj, reci da sam Topalović, inače ostadoše gosti bez muzike.
Tako, uz svedoka da sam ja - ja, uđoh. Zaustavim se kraj prvog hotelskog ogledala.
- Možda je čovek i bio u pravu - pomislim, gledajući svoj friz. - Nije da mi faca baš ne izgleda gangsterski.
Istog trenutka donesem odluku da ujutro kod prvog frizera promenim iz osnova svoj izgled.
Gledali su belo
Pošto putujem u strane zemlje, imam priliku da često budem u kontaktu s našim zemljacima koji tamo žive. Primetio sam da se tamo, vremenom, nekako, promene. Mislim, izgube smisao za humor i šalu. Zato sam često ispadao glup i smešan i u društvu nejasan.
Na primer, putujemo po Nemačkoj, iz jednog mesta u drugo. Vozi, kako je i običaj, jedan naš zemljak, tamošnji. Tišina je u autu, gledamo kroz prozor, svako je sa svojim mislima. Bio je tu Miroslav Ilić i još neki pevači. Da bih razbio ćutanje, a uz put k'obajagi, nekog i zasmejao, rekoh: - Bože, vidi, opet AUSFAHRT - pokažem rukom saobražajni znak pored puta.
- Kakvo je to mesto - nastavim - ima ga po celoj Nemačkoj.
Tu je trebalo da svi prasnu u smeh. Međutim, mojima, valjda nije bilo do smeha, te nastave da ćute i gledaju belo u drveće, ali naš zemljak-domaćin za volanom odgovori hladno i superiorno: - To nije grad. AUSFAHRT znači izlaz, znak za izlaz.
Posle njegovog objašnjenja ućutao sam i uozbiljio se. Od tada sam najčešće ozbiljan, tek da bih bio u skladu s okolinom.
Klekao sam i ljubio zemlju
Najviše neprilika, u stvari, imao sam u vezi s avionom. A pošto sam primoran da ga često koristim, moje muke su neprekidne. Sama pomisao na avion u meni budi neobjašnjiv i neopisiv strah. I svaki put kad polećem, zaričem se da mi je poslednji put, više nikad neću, ni za živu glavu.
Jednom mi se desilo da sam zakasnio na avion kojim je trebalo da otputujem u Dubrovnik na "Dane mimoze". Odmah mi se učini da se baksuz nameračio na mene, ali nisam imao kud. Morao sam da vidim kako ću što pre da otputujem. Rastrčao sam se aerodromu, i slučajno sreo jednog prijatelja, inače JAT-ovog službenika.
- Baš sad poleću dva pilota malim avionom - reče. - Ima četiri sedišta, možeš s njima. Samo požuri! Na parkingu smo.
Foto: Jutjub printskrin/Neka pesma kaže RTV
Izbora nisam imao. Požurim. Avion je bio prekriven debelim slojem snega koji su dva pilota lopatama skidali. Za nekoliko minuta je bio spreman za let. Ali, lopate i sneg koji je padao s krila aviona, i uopšte ta priprema onda smeštanje u onaj mali prostor, parališu me, tako da nisam dalje sasvim bio svestan onoga što mi se dešavalo. Duša mi se skupila u neizdržljivu muku, i ja se uhvatio za svoje sedište, što sam čvršće mogao. Povremeno sam od te napetosti, gotovo gubio svest. A po glavi mi se vrtela ista misao:
- Verovatno je sve tako baksuz namontirano. I to što sam zakasnio, sve je samo zbog toga da bi se, evo, sad našao u ovom malom avionu, koji će se u bliskoj budućnosti najverovatnije srušiti.
Leteli smo visoko, kao i velikim, samo što sam ovde imao kompletan pregled ambisa ispod sebe. Probijao me je hladan znoj i samo sam čekao trenutak kraja. Kad, čujemo vest. Javljaju nam da avion kojim je trebalo da otputujem, zbog nevremena nije mogao da sleti, te je produžio prema Tivtu.
Što se tiče mog daljeg opstanka među živima, detalja se, zbog nemogućeg straha, ne sećam. Sve se odigralo kao u najmučnijem, i najmračnijem snu. Uskoro smo i mi uleteli u veliku snagu oluje. Bez daha, ponešto od prizora sam i video, ostalo sam preživljavao i doživljavao stisnutih kapaka. Talasi stravičnog vetra su nas bacali tamo-amo u visine nebeske. Čas smo leteli u stranu, čas smo propadali prema moru koje je bilo mračno, crno i zapenušeno.
Ali, kao što se iz priloženog vidi, živ sam ostao. Samo, nikad mi neće biti jasno, kako su dvojica pilota uspeli da se suprotstave onom nebu, onom celom mraku što je krenuo da nas proguta. Čim smo dodirnuli tle, klek'o sam i poljubio, bukvalno, slatku majčicu zemlju. Kad sam najzad ugledao i lica mojih saputnika, nisam mogao da ih prepoznam. Bila su bleda kao kreč sa modrikastim prelivima. Kako li sam tek ja izgledao?! Srećom, nisam sebe mogao da vidim.
* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj tekst objavljen je 5. januara 1987. godine u "Saboru" *
BONUS VIDEO:
