У војничкој касарни, у Ријеци, пре отприлике двадесетак година, официри распишу конкурс за најбоље певаче и хармоникаше. Као тамошњи војник, био сам се много ужелео мог села Прељине и уопште завичаја, и само сам смишљао како да се домогнем одсуства. Пошто песма није могла да ми помогне у остваривању мојих замисли, досетим се неке своје хармоничице на којој сам помало свирао у нижим разредима музичке школе, и пријавим се, иако, у суштини, са свирањем нисам имао појма.
Тако отпутујем и утолим велику жељу. Видим мајку и кућу, и вратим се с хармоникицом. Кад је било време за аудицију, мој цимер Мићо, с којим сам се пријавио као хармоникашки дует, и ја, станемо да сачекамо ред. Међу онима који су се кандидовали, угледамо двојицу, такође хармоникаша. Један висок - виши није могао да буде, а други - упола нижи од првог.
Мој цимер Мићо ме гурне лактом: - Виде ли ти ону двојицу?
- Смејурија. - шапнем. - Сигурно немају појма.
Засмејемо се.
Прочитајте још
Ко се последњи смеје...
Фото: Д. Мишић
Овицир који прозива, прочита: Љубиша Павковић и Томица Милић.
За неупућене, први је данашњи шеф Оркестра Радио-телевизије Београд, а други, такође, један од истакнутих хармоникаша.
Мој цимер Мићо и ја смо се још смејали кад дотични иступише. Чим су засвирали, међу присутнима настаде тотални мук. Своју виртуозност испољише још тад, и без примедби и коментара уђоше у најужи избор.
Онда официр-прозивач узе даље да прозива: - Добривоје Топаловић и Мићо... - сад му се више не сећам презимена.
Погледасмо се, дајући један другом знак за предност, да може да крене први. Ту се сударимо и изазовемо одмах буран смех, али без аплауза.
Успем само да шапнем цимеру: - Боље да збришемо пре него што пропаднемо у земљу од стида.
- Казниће нас - рече Мићо.
- Онда ти држи акорде, Ц-7, а ја ћу да певам - рекох и запевам: - Шта би била Ђузел Ђула...
Фото: Архива Новости
Прста сам само држао на диркама, за сваки случај, да не бих целу ствар упрскао. Међутим, све је било, одмах, тако јасно. Официри открију моју саботажу и зауставе ме. Један ми приђе, скине ми хармонику и рече одсечно: - Ти ћеш само да певаш. - А онда настави: - Павковићу и Милићу, приђите!
Моји бивши засмејавачи, копчајући целу ствар, заузму места поред мене, уз пут се смешећи, док сам ја наставио да певам, камено озбиљног лица.
Једном приликом ми се искомпликовао живот само зато што нисам личио на себе. За све је била крива моја коса која ми је падала по раменима пошто је тако тад било у моди. Мислио сам да ми не стоји лоше, али сам за једну Нову годину, кад сам певао у хотелу у Титовом Ужицу, видео и другу страну медаље тог луксуза који сам себи дозволио.
Певач са гангстерском фацом
Певао сам, до после поноћи па сам изашао напоље да испратим пријатеље. Враћајући се, портир ме 'ладно заустави:
- Стани! Шта 'оћеш?
- Како шта 'оћу? Унутра! - кажем.
- Не може!
- Како не може - запрепастим се ја. - Па ја певам.
- Ко бре пева? Ти? Причај ти то неком другом. А сад, 'ајде, будало једна, марш напоље - и лепо ме гурне руком у леђа да изађем.
- Али, чекајте рекох - ја сам Топаловић, певао сам ту целе ноћи.
- 'Ајде, 'ајде, не будали - рече, изгура ме и затвори врата. Кренем да га молим и преклињем. Покушам и да вичем, али без успеха. Направи се гужва. Срећом, наиђе конобар.
Фото: Репринт Сабор
- Друже, дај помагај - викнем. - Дај, реци да сам Топаловић, иначе остадоше гости без музике.
Тако, уз сведока да сам ја - ја, уђох. Зауставим се крај првог хотелског огледала.
- Можда је човек и био у праву - помислим, гледајући свој фриз. - Није да ми фаца баш не изгледа гангстерски.
Истог тренутка донесем одлуку да ујутро код првог фризера променим из основа свој изглед.
Гледали су бело
Пошто путујем у стране земље, имам прилику да често будем у контакту с нашим земљацима који тамо живе. Приметио сам да се тамо, временом, некако, промене. Мислим, изгубе смисао за хумор и шалу. Зато сам често испадао глуп и смешан и у друштву нејасан.
На пример, путујемо по Немачкој, из једног места у друго. Вози, како је и обичај, један наш земљак, тамошњи. Тишина је у ауту, гледамо кроз прозор, свако је са својим мислима. Био је ту Мирослав Илић и још неки певачи. Да бих разбио ћутање, а уз пут к'обајаги, неког и засмејао, рекох: - Боже, види, опет АУСФАХРТ - покажем руком саображајни знак поред пута.
- Какво је то место - наставим - има га по целој Немачкој.
Ту је требало да сви прасну у смех. Међутим, мојима, ваљда није било до смеха, те наставе да ћуте и гледају бело у дрвеће, али наш земљак-домаћин за воланом одговори хладно и супериорно: - То није град. АУСФАХРТ значи излаз, знак за излаз.
После његовог објашњења ућутао сам и уозбиљио се. Од тада сам најчешће озбиљан, тек да бих био у складу с околином.
Клекао сам и љубио земљу
Највише неприлика, у ствари, имао сам у вези с авионом. А пошто сам приморан да га често користим, моје муке су непрекидне. Сама помисао на авион у мени буди необјашњив и неописив страх. И сваки пут кад полећем, заричем се да ми је последњи пут, више никад нећу, ни за живу главу.
Једном ми се десило да сам закаснио на авион којим је требало да отпутујем у Дубровник на "Дане мимозе". Одмах ми се учини да се баксуз намерачио на мене, али нисам имао куд. Морао сам да видим како ћу што пре да отпутујем. Растрчао сам се аеродрому, и случајно срео једног пријатеља, иначе ЈАТ-овог службеника.
- Баш сад полећу два пилота малим авионом - рече. - Има четири седишта, можеш с њима. Само пожури! На паркингу смо.
Фото: Јутјуб принтскрин/Neka pesma kaže RTV
Избора нисам имао. Пожурим. Авион је био прекривен дебелим слојем снега који су два пилота лопатама скидали. За неколико минута је био спреман за лет. Али, лопате и снег који је падао с крила авиона, и уопште та припрема онда смештање у онај мали простор, паралишу ме, тако да нисам даље сасвим био свестан онога што ми се дешавало. Душа ми се скупила у неиздржљиву муку, и ја се ухватио за своје седиште, што сам чвршће могао. Повремено сам од те напетости, готово губио свест. А по глави ми се вртела иста мисао:
- Вероватно је све тако баксуз намонтирано. И то што сам закаснио, све је само због тога да би се, ево, сад нашао у овом малом авиону, који ће се у блиској будућности највероватније срушити.
Летели смо високо, као и великим, само што сам овде имао комплетан преглед амбиса испод себе. Пробијао ме је хладан зној и само сам чекао тренутак краја. Кад, чујемо вест. Јављају нам да авион којим је требало да отпутујем, због невремена није могао да слети, те је продужио према Тивту.
Што се тиче мог даљег опстанка међу живима, детаља се, због немогућег страха, не сећам. Све се одиграло као у најмучнијем, и најмрачнијем сну. Ускоро смо и ми улетели у велику снагу олује. Без даха, понешто од призора сам и видео, остало сам преживљавао и доживљавао стиснутих капака. Таласи стравичног ветра су нас бацали тамо-амо у висине небеске. Час смо летели у страну, час смо пропадали према мору које је било мрачно, црно и запенушено.
Али, као што се из приложеног види, жив сам остао. Само, никад ми неће бити јасно, како су двојица пилота успели да се супротставе оном небу, оном целом мраку што је кренуо да нас прогута. Чим смо додирнули тле, клек'о сам и пољубио, буквално, слатку мајчицу земљу. Кад сам најзад угледао и лица мојих сапутника, нисам могао да их препознам. Била су бледа као креч са модрикастим преливима. Како ли сам тек ја изгледао?! Срећом, нисам себе могао да видим.
* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај текст објављен је 5. јануара 1987. године у "Сабору" *
БОНУС ВИДЕО:
