Млади песник Никола Раусављевић је као дете проживео један од најтужнијих историјских догађаја који је задесио српски народ, ратну операцију "Олуја" у којој је хиљаде Срба напустило своје домове из Хрватске. Никола је своју бол за родним Карловцем заменио поезијом која подсећа на ову трагедију, тако да увек када је читамо можемо пред собом видети лепоту крајишког предела, али и осетити бесмисао рата и голему тугу због страдалих. Он је у интервју за Нпортал говори о свом стваралаштву, позији и краткометражном филму "Праг" који је посвећен овој трагедији. 

Због чега си се одлучио за поезију и филм као средства за осликавања ове миграције?

- Поезијом се бавим, чини ми се, цео живот и она је напросто део мог бића. Организовао сам многобројне вечери поезије и трудим се да промовишем младе песнике кад ми се укаже прилика. Осим тога, пишем и рецитујем, тако да је поезија природан начин изражавања. Филм је дошао сасвим случајно, кроз разговор са редитељем Николом  Живковићем и директором фотографије Тибором Варгом. Напросто, имао сам среће да се сретнем с тим људима. Како смо већ 2021. године снимили краткометражни поетски играни филм „Олуја“ , ово је био природан наставак како бисмо заокружили причу о дешавањима деведесетих. Заједно смо желели да дочарамо емоцију, оно што остаје после рата. Сматрам да уметност може да дотакне људску душу и да има за циљ да освести човека. Историју не можемо мењати, десило се шта се десило, али можемо се постарати да се такве ствари никоме више никад не понове.

 Како из угла одраслог човека посматраш ситуацију после скоро три деценије?

- Апсурдно. Све то што се издешавало, из угла обичног човека нема никаквог смисла. Срби и Хрвати су на тим просторима вековима живели заједно и претрпели многе недаће и покушаје дељења на националној основи. Протерати један народ са вековних огњишта и онда то назвати „домобранским“ ратом, нема никаквог смисла. Велики део Хрватске је остао празан и напуштен захваљујући таквој политици и том рату, а то, чини ми се не може добро да утиче ни на привреду, ни на раст друштва, ни на културу. И ту се намеће питање: вреди ли ичему земља без људи?

Фото: Марија Ердељи

 

 

Колико је теби као детету било тешко да на својим невиним леђима понесеш колективно страдање, сломљене снове?

- Тадашњем четворогодишњем Николи најтеже је било да крене од куће без играчакаи ту су почињали и завршавали сви сломљени снови. Мисао о одласку била је нејасна, недостижна детету коме се у том тренутку рушио унутрашњи свет, немајући представу да се ствари у држави заиста урушавају. Свест о колективном страдању дошла је знатно касније. Имао сам ту срећу да су ме, уз све те недаће које су задесиле наш народ, родитељи сачували од стварних проблема,
иако су они итекако били присутни. Родитељи су изнели сав терет „Олује“ и ова песма и филм су начин да и њима кажем хвала. Ово је знак да човек никад не треба да заборави одакле потиче и да неке будуће генерације имају у виду шта се десило. О „Олуји“ треба
причати, али не да бисмо подгревали нетрпељивост или упирали прстом једни у друге, него управо супротно – треба причати да се више никада не понови тако нешто, јер дубоко верујем да рат никада никоме није донео ништа добро.

 Већина људи је дуго ћутала о болу, када си ти пропевао и због чега?

- Потреба за певањем је вероватно урођена, само је питање о чему ћемо тачно певати. Људи су заправо једноставна бића, кад је наш унутрашњи свет миран, ми смо срећни и живот се чини лепшим. С друге стране, када нас нешто тишти, свет поприма другачију конотацију. Стога верујем да људи певају када су изразито срећни и када су изразито тужни, а све са истим циљем – да ту емоцију поделе са светом и да олакшају душу. На интернету објављујем поезију на страници која се зове „Прашњава пут“ . Тај назив је и потекао од малопређашњег објашњења, а то је да свако ко пише, има потребу да са себе скида слој живота, да чисти своју поетску прашњаву пут. Да поједноставим
одговор на основно питање: пропевао сам онда када је нешто почело да ме тишти, а то је, чини ми се, било веома рано.

 Да ли у животу требамо заборавити тај „несуђени праг“ Да ли си ти успео да заборавиш?

- Наравно да нисам и наравно да не треба. Да сам заборавио кућни праг, зар бих певао о њему? Песма може да се схвати као савет како би било најбоље учинити по живот који је пред нама – заборавити стари. Ипак, са друге стране рационалног налазе се емоције и управо оне нас чине људским бићима. Ако обратите пажњу на крај песме, све ће вам
бити јасно.

 Која је твоја порука новим генерацијама?

Морате знати одакле потичете! Народ који не зна одакле потиче, који не чува своју историју и свој језик (мислећи притом на све његове дијалекте), нема чему добром да се нада. Уз све ово треба напоменути да волети своје, не значи мрзети туђе. Ако поштујеш своје, поштуј и туђе и свет ће бити боље место за све нас. Живот је ипак превише кратак
да бисмо мрзели. Можда су нам путеви различити, али коначно одредиште је свима исто.


 Како су реаговали твоји најближи на овај филм и песму и која су твоја очекивања од оних који ће тек да погледају?

- О неким стварима је сувише тешко говорити. Надам се да ће они који тек буду погледали филм осетити макар део емоција и гласно говорити свима да ратови доносе несрећу и да мржња може једино мржњу створити, а то је последње што нам треба у животу.

У наставку текста, можете прочитати Николину песму:

Праг


Треба заборавити зарђала врата,
стари кров и сасушен праг.
Заборавити оронулу цркву
под тамноплавим небом пред зору.
Треба заборавити бунар, курузану 1 ,
њиву и шљивик,
лозу што је леђа до земље савила пред кућом
носећи терет презрелог грожђа.
Треба заборавити ватру,
пламен и огањ. Извор.
Страдање што је дошло
пре жеге и после олуја.
Треба заборавити постојање пре одласка.
Гробове треба заборавити да би се лакше живело.
Треба заборавити потоке,
пољане, паучину на чокоту,
вински венац и ластавичја гнезда.
Треба заборавити језик,
крв и биће.
Небо треба заборавити.
Једино оставити наду и завет
да једну браву и један кључ
човек заувек носи у себи.

Никола Раусављевић

БОНУС ВИДЕО: