Maca je detaljno opisao situaciju tokom ratnog vremena u rodnom gradu. Bilo je vrlo teško  igrati i predstave, ali moralo se raditi i živeti. On je imao želju da ode, ali majka to nije želela. 

- Pravo da ti kažem, ne znam sad baš tačno gde su mi svi ti klasići iz Sarajeva. Mi smo igrali u ratu, padaju granate, mi igramo ljubavnike, jedno na drugom i tresemo se; Rat je, je*i ga. Al' ne bih mnogo o tome, to je jedna epizoda u mom životu... Ne bih... Ulje išlo na 180 maraka, kafa. I sad je dvesta maraka puno, a znaš li šta je dvesta maraka bilo '95?! Ma, neću o toj prljavštini ni da govorim! Žao mi ljudi, žao mi konja... a to je, j*bi ga, rat. Rat je bio sve vreme, a ja sam hteo izaći početkom juna, imao trista maraka u džepu, ostavio majci dvesta, sebi sto, uzeo četovoro gaća na sebe i krenuo, imao konekciju da se ispalim da krenem za BG, međutim, onda se vratim i nađem majku uplakanu - započeo je Maca i dodao:

Foto: ATA images

 

- A da sam otišao ne bih je našao živu i onda sam ostao zbog nje. A ona je ostala zbog troseda, dvoseda, stvari... Mislim, ružno zvuči, ali je*i ga, ona kaže: "A đe ću ja sad, sine?" A taman otišla u penziju i zarati se. I ja, ono, gde ću, šta ću i ostanem zbog nje. Četiri godine nema struje, nema grejanja, i sad ka god čujem od DŽeja... Evo, slušaj ovo. Izvadio sam bio kasetofon iz "keca", bila prva zima, i ja se pokrio ćebetom, zima ubija, srce puca, nema struje... i čujem ja na radiju "Ni na istok, ni na zapad... Gde ću sad, moja ružo...", znaš to. I sad, gde ću sad i gde ću sad?! A ne možeš nigde! I tako ti ja popušim četiri godine.

Glumac sada razmišlja u drugačijem pravcu: 

- Sad drugačije razmišljam, sad sam samohrani otac dva deteta, pa ono... Ne bih od njih otišao, a i ne bi ih pustio, ali ono, ispoštovao sam majku i ostao tu, ali nikada ne krivim nikoga ni ko je otišao ni ko je ostao. LJudi kažu: "E pi**a, otišao!" "E, pi**a ostao!" Je** to, to je prljavo vreme, ne ponovilo se, ja kažem najprljavije, jer ne znam kako je gđe u svetu, ali znam kako je bilo.

(Kurir)

BONUS VIDEO: