Mančićeva nije bila tih dana u Srbiji kada su se dogodile tragedije, ali je priznala da je osetila strah. Posle je iskreno govorila o vaspitanju ćerki i vremenu u kom su one odrastale:
- Nisam bila u Beogradu, ali bila sam šokirana vešću. Osećala sam nevericu i strah. Ta situacija mora da te rasplače i izbije vazduh iz stomaka. Zvalo me je mnogo prijatelja iz celog sveta da me pitaju kako sam i šta se desilo - počinje priču Suzana.
Tragedija koja se dogodila u osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar", Suzanu je primorala da postavi brojna pitanja društvu, ali i sebi:
- Strašno je što je u pitanju mlada osoba, dete, i što ne može biti procesuirano. Ispada da svaki klinac može da uzme praćku ili kalašnjikov i "bije" po onome ko mu se ne dopada?! Kada sam se vraćala u Beograda bilo me je strah. Mislila sam da će neko čeko čekati i pucati na aerodromu. To se naravno nije desilo, ali sada nema ni tog straha - dodaje Mančićeva.
Pročitajte još
Vrlo rano je postala samohrana majka, ali je ćerke izvela na pravi put:
- Praktično sam bila samohrana majka, ali sam imala veliku pomoć svoje majke. Trudila sam se da budem stroga pravična i objektivna. Nisam nalazila opravdanje za svaku budalaštinu koju deca prave, ali sam bila svesna da treba da se zapitaš ako ti je dete mnogo mirno. Razgovarala sam sa decom, pratila sam s kim se druže. Nekada sam tajno ispratila da li idu u školu, kako se oblače i s kim provodi vreme van kuće. Znala sam da im proveravam đačke torbe i džepove, a sve to da one ne znaju - priznaje Suzana i poručuje:
- Od dece smo danas napravili male bogove. Priča se o pravima deteta, ali niko ne pominje i njihove obaveze dok smo prosvetu obezvredili. Trebalo bi ponovo implementirati starinske načine vaspitavanja dece - zaključuje Suzana.
(Informer)
BONUS VIDEO:
