Aleksa je rođen 1900. godine u Medveđi. Imao je svega 15 godina kada je pridružio Jadarskom četničkom odredu pod komandom vojvode Koste Vojinovića Kosovca, potonjeg vođe Topličkog ustanka. Ranjen je u jednoj borbi sa Bugarima, a potom je učestvovao u povlačenju preko Albanije. U ratu su učestvovala i njegova dva rođena brata Radivoje i Radovan.
Posle proboja Solunskog fronta 1918. godine, prošao je put oslobođenja Srbije i novih krajeva bivše Austrougarske, a zatim ostaje na odsluženju vojnog roka u Kraljevoj gardi. Kao ratnik je od kralja Aleksandra I Karađorđevića dobio zemlju kod Uroševca, kao i posao u žandarmeriji, te je službovao u Prištini, Splitu, Mostaru, Peći i Prizrenu.
Drugi svetski rat je proveo u partizanskim redovima i iz njega izašao sa činom partizanskog majora. I tada je ranjen u borbi sa Bugarima.
- Tri sam rata prošao, ali mi je ovaj poslednji sa bombama iz neba najteže pao. Bio sam kod kuće i slušao avione, ali nisam znao gde će bomba da padne. Sa njima se nije moglo ratovati. Ranije je bilo mnogo lakše. Trebalo je imati hrabrosti, čvrstu ruku i oštro oko - pričao je prilikom jednog vidovdanskog susreta u kladovskom kraju. Tom prilikom prisustvovao je poslednji put otkrivanju spomenika svojim davno palim drugovima i živo se sećao teških sudbina.
- Ovo mi je "sefte". Moj odlazak na Đerdap i novi spomenik. Sve su to moja braća, ratnici. I ja sam oficir sa bojišta. U rat sam krenuo sa 15 godina. Bio sam odmah ranjen, pa su me drugovi godinu dana nosili svugde gde je išao odred, na nosilima i konju. Prošao sam i celo ratište, od Crne Trave do Skoplja i Kumanova, i u Drugom, velikom svetskom ratu. Sa Švabama sam ratovao, a kasnije sam iz znatiželje prošao celu Nemačku. Želeo sam da vidim kako žive i gde su naši ljudi koji tamo rade - prisećao se tada deda Aleksa u razgovoru sa novinarima.
Pročitajte još
Aleksa Radovanović, poslednji solunski ratnik bio je jedno vreme predsednik Udruženja ratnika od 1912. do 1918. godine, umro je 2004. godine u Medveđi u 105. godini zbog zakrčenja krvnih sudova. NJegova ćerka Stana Pavlović isticala je da se njen otac tada prvi put i ozbiljno razboleo. Deda Aleksa Radovanović je nakon hospitalizacije u leskovačkoj bolnici prebačen kući u rodnu Medveđu. Otežano je govorio i žalio se na bolove u stomaku i grudima, ali nije hteo u bolnicu. Želeo je da umre u svojoj kući.
Poslednji živi Solunac među Srbima Aleksa Radovanović, o svojim sunarodnicima govorio je da su najjači čuvari otadžbine.
- Ne bih želeo da Srbi ikada ponovo ratuju. Miris baruta je težak i dosta krvi je za ovo što danas imamo proliveno. Nemojte se grabiti za stolicom, nego na nju sedite po pola, kao braća - bila je jedna od njegovih poslednjih beseda za medije.
Deda Aleksu su tokom poslednjih ecenija života često posećivale razne delegacije i novinarske ekipe, koje je on sve rado primao i prepričavao im događaje. Obično je sedeo u dvorištu i čekao goste. Jednom prilikom je, govoreći o politici i ukupnim društvenim prilikama, zatražio od novinara posebno prenesu njegov apel i amanet u kojem "moli Srbe da budu složni, a ne ljubomorni jedni na druge". Aleksa Radovanović danas počiva sahranjen na porodičnom groblju u zaseoku Marići kod Medveđe.
Radovanović je počasni predsednik Saveza udruženja ratnika oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1920. godine i potomaka. Pošto nije imao sinove, kako je svojevremeno i sam govorio, loza će mu se nastaviti preko ćerki. U trenutku smrti ostavio je iza šest kćeri, 12 unučadi, 24 praunučadi i četvoro čukununučadi.
BONUS: NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
