Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si među ženama! Ovim rečima je arhangel Gavrilo saopštio Devici Mariji da je odabrana.

Devet meseci kasnije rođen je Isus Hrist. Zbog toga se Blagovesti smatraju radosnim praznikom. Sa ovim praznikom i počinje istorija spasenja ljudskog roda.

Kada je Marija napunila 15 godina sveštenici su joj rekli da treba da se uda. Ona je odgovorila da se posvetila Bogu i želi da ostane devojka. Tada je sveštenik Zaharije okupio 12 ljudi iz Davidovog plemena i Marija je poverena Josifu na čuvanje.

Blagovesti su Bogorodičin praznik, jedan od 12 najvećih i uvek se slave 7. aprila po novom kalendaru. Vaskrs veoma retko pada pre Blagovesti ili posle Đurđevdana.

Danas po narodnom verovanju zaista, počinje proleće. I kada padne sneg na Blagovesti ne zadržava se dugo. Pre Blagovesti se ne kaleme voćke i orezuje vinograd, upravo zbog promenljivog vremena. I same ptice tek posle Blagovesti počinju da svijaju gnezda.

Običaji

Žene koje žele da se ostavre kao majke danas se mole Bogorodici.  Od danas, pa do Velikog petka, treba započeti neki važan posao i biće berićetan. Blagovesti su jedan od dva dana kada se tokom vaskršnjeg posta jede riba.

Verovalo se, da se na Blagovesti žene ne češljaju, kao i da ne valja na taj dan praviti nove opanke. Dobro je na ovaj dan umiti se u reci ili potoku, a Blagovesti naročito slave žene. One koje žele porod odlaze u crkve i manastire gde su ikone posvećene Blagovestima i mole se Bogorodici.

Na ovaj dan u crkvu obično idu žene koje žele da dobiju porod. U srpskoj narodnoj tradiciji postoji jedan vrlo interesantan običaj povodom ovog praznika koji se zove "ranilo". Iako se smatra da se do Uskrsa ne valja veseliti, običaj je da se ranilo vrlo veselo praznuje. Počinjalo bi obično u ponoć na same Blagovesti ili u praskozorje. Pevala bi se devojačka pesma, a završavalo bi se sveopštim veseljem sve do rane zore.

Ovaj običaj nalaže da se na Blagovesti obavezno počiste kuča, dvorište, obori, štale i da se obavezno sve đubre spali. Negde je bio običaj da devojke uoči ovoga dana nakupe suve grančice i drva, i od njih naprave velika vatru, obično na kakvom brdu ili seoskom raskršću. Uz vatru se veselilo i staro i mlado, i muško i žensko. U Vojvodini i ističnoj Srbiji ovaj običaj zadržao se do XX veka gde se nazivao bukara.