Радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си међу женама! Овим речима је архангел Гаврило саопштио Девици Марији да је одабрана.
Девет месеци касније рођен је Исус Христ. Због тога се Благовести сматрају радосним празником. Са овим празником и почиње историја спасења људског рода.
Када је Марија напунила 15 година свештеници су јој рекли да треба да се уда. Она је одговорила да се посветила Богу и жели да остане девојка. Тада је свештеник Захарије окупио 12 људи из Давидовог племена и Марија је поверена Јосифу на чување.
Благовести су Богородичин празник, један од 12 највећих и увек се славе 7. априла по новом календару. Васкрс веома ретко пада пре Благовести или после Ђурђевдана.
Данас по народном веровању заиста, почиње пролеће. И када падне снег на Благовести не задржава се дуго. Пре Благовести се не калеме воћке и орезује виноград, управо због променљивог времена. И саме птице тек после Благовести почињу да свијају гнезда.
Обичаји
Жене које желе да се оставре као мајке данас се моле Богородици. Од данас, па до Великог петка, треба започети неки важан посао и биће берићетан. Благовести су један од два дана када се током васкршњег поста једе риба.
Веровало се, да се на Благовести жене не чешљају, као и да не ваља на тај дан правити нове опанке. Добро је на овај дан умити се у реци или потоку, а Благовести нарочито славе жене. Оне које желе пород одлазе у цркве и манастире где су иконе посвећене Благовестима и моле се Богородици.
На овај дан у цркву обично иду жене које желе да добију пород. У српској народној традицији постоји један врло интересантан обичај поводом овог празника који се зове "ранило". Иако се сматра да се до Ускрса не ваља веселити, обичај је да се ранило врло весело празнује. Почињало би обично у поноћ на саме Благовести или у праскозорје. Певала би се девојачка песма, а завршавало би се свеопштим весељем све до ране зоре.
Овај обичај налаже да се на Благовести обавезно почисте куча, двориште, обори, штале и да се обавезно све ђубре спали. Негде је био обичај да девојке уочи овога дана накупе суве гранчице и дрва, и од њих направе велика ватру, обично на каквом брду или сеоском раскршћу. Уз ватру се веселило и старо и младо, и мушко и женско. У Војводини и истичној Србији овај обичај задржао се до XX века где се називао букара.
