Ненад Поповић "Маверик", рођени Београђанин који је одрастао у Лондону, спознао је сва лица "демона", пре него што је сам, само уз помоћ јаког ума прескочио понор коцке и депресије.

Београд - Лондон - Бредфорд - Београд, овако је излгедао Ненадов пут у 34 године живота. Југославију је напустио као дете старо две године, таман у оно време када је било најгоре живети у њој. Данас, младић великог срца који се нада да ће корацима пруженим од Келебије до Врања донети нови дом за малу Марту, чија је прича ганула целу Србију, Ненад је морао да пређе преко доста трња у потрази за оним најважнијим сазнањем - ко сам ја?

 

 

У разговору за "Блиц", открио нам је како је изгледао његов живот у егзилу, борба са зависношћу од коцке, али и о црним мислима због којих је помишљао два пута да одузме себи живот. Ипак, карактер и енергија коју поседује, превовладали су и Ненад је данас особа која дише пуним плућима, уздигнуте главе.

Но, кренимо редом:

- У Енглеску сам отишао са четири године. Родитељи су добили посао у Лондону и логично је било да идем са њима. Као мали нисам имао проблеме што долазим из Југославије, ипак смо били деца, у вртићу је било лако интегрисати се. Имао сам друштво, прихватили су ме. Међутим, онда су уследиле основна, па средња школа. Ту су већ кренуле неке мање размирице. налазио сам на неразумевање професора, директора. Одувек сам био хиперактиван, па су ме родитељи из државне средње пребацили у приватну школу. Они су то урадили јер су желели најбоље за мене - започиње он причу о одрастању у Енглеској.

 

 

Погрдне шале, питања, задиркивања и етикетирања због тога што је Србин, није избегао иако је у Лондону живео већ годинама, далеко од Југославије, Београда и Балкана где је беснео рат. Вршњаци су били више него сурови према њему, али ни он им није остао дужан.

- Највише ме је иритирало што нико није могао да изговори моје име. Кажу Немад, Ленад, Ленард, како год, али не и Ненад. Увек те другачије гледају и то те нервира, јер мораш по 15 пута некоме да поновиш - Ненад. Тотално другачије те гледају, кажу, ти си из Србије, односно, Југославије... Долази 1999. ја имам 12 година, сви они прате вести, сви су под утисцима и причама родитеља и крећу питања "Ти си из Србије? Шта ради твоја земља? Ви етички чистите на Косову". Брига њих што си дете, што не знаш ништа шта се дешава, њихови медији су креирали такву слику. Кренуо сам да се супротстављам, да се браним, али они су наставили да кљуцају, чак и девојчице. Једноставно, сатерају те ћошак. Било је псовки, али и туча - искрено ће Ненад.

Спас и бег, проналазио је у игри под обручима, која је постајала његова сигурна доза услед свега што је пролазио током школовања.

- Кошарка је била моја љубав. Почео сам да бежим са часова и да бежим у салу да вежбам баскет. Кад ме нема, знало се где сам. Узмем слушалице и шутирам на кош сатима. Ја сам у свом свету на терену и ништа друго не постоји. То је била моја зона безбедности - додаје.

Кошарка, нажалост, није била довољна. У пубертету је сем повлачења у себе, дошао до тога да му је самопоуздање му је, како је рекао, "убијено у појам". Такав начин понашања, довео га је до онога што му је и тада и сада незамисливо, у стигматизацију других. Како је рекао, почео је да повређује друиге људе својим нападима агресије и беса. Тај период живота је објаснио једним цитатом - "Повређени људи, повређују друге људе". Након завршене школе у Лондону, преселио се у Бредфорд, где је уписао студије.

Убрзо је открио "демона" који ће му живот претворити у пакао - коцку.

Са клађењем је кренуо на факултету за менаџмент који је похађао, јер је у том периоду живота мислио да ће наследити очев посао.

- Првих пар месеци је било све супер. Почео сам да користим надимак "Неша", било је доста Грка, па сам се лакше интегрисао. Међуитим, после пар месеци, добио сам прву опомену за непохађање предавња. Гледао сам филмове, серије, једноставно, повукао сам се у себе. Тада сам почео да играм неке ситне тикете, пар фунти. Мислио сам "Ок, гледам фудбал, кошарку, знам то." Оно што је почело са пар фунти, дошло је до пар стотина - каже нам он.

Зависност је наступила 2006. године, током одржавања светског првенства у фудбалу. Одатле је кренуло све горе и тако наредних неколико година.

- Сећам се, било је СП у Немачкој, када сам кренуо да играм. Одиграо сам да Давид Виља даје гол први за Шпанију. Дешава се ситуација да судија свира пенал, и ја падам на колена и молим Бога свим силама да уместо Раула, шутира Виља. Тако је и било. Сутрадан сам отишао са оцем на кафу, и рекао сам му да морам да свратим у кладионицу да подигнем новац. Разочарано ме је питао: "Шта?". Ја сам мислио да је то одсуство разумевања. Следећа ситуација била је још гора. Хтео сам да одиграм нешто, али на путу са братом нисам наишао ни на једну кладионицу. То што сам планирао да играм, дошло је, а ја нисам уплатио. Био сам јако бесан. Тако је кренуло свакодневно клађење. Будио сам се у 3, 4 поподне, а легао у пет или шест ујутру. Највише сам улагао између 100 и 200 фунти. Постало је битно да имаш неку квоту, неку утакмицу, само да се игра нешто - прича нам он.

Адреналин кад се добије, туга и бес када се изгуби, постали су део његове свакодневице.

 

 

- Некако се осећаш жив у том тренутку. Осећаш да постојиш, да самог себе препознајеш. А осећаш и бес кад изгубиш,и он се прелива на породицу, пријатеље, колеге. Они који су ме гледали, говорили су "Ти си зависник". Ја никада нисам прихватио да имам било какав проблем, већ сам мислио да ја волим спорт и да се кладим зато што волим спорт. Кад су ме звали напоље, говорио сам не могу, јер сам имао страх да нећу одиграти нешто, да ћу пропустити меч. На путовањима одржавао сам то клађење на неки начин, углавном онлајн, преко компјутера. Из било код краја света. Почео сам међутим да избегавам и то, улазио сам у тај неки свој свет, у тај бег од реалности - искрено ће "Маверик" како воли да га зову.

Услуге зеленаша није никада користио, на срећу и њега и породице, али се ипак задужио преко студентске кредитне картице. Узимао је новац од студентског кредита да би куповао дојаве од типсера. Када су видели да даје новац на те услуге, почели су и да га зову телефоном.

- Рекао је: "Добар дан и питао ме ли желим типс и да кошта, од хиљаду до две хиљаде долара. Поклекао сам кад ме је питао "Чекај, ти не волиш паре?. Ту ме је ухватио. Неки типови су долазили, неке сам губио. Све укупно, мислим да сам око 1.500 долара потрошио на то - објашњава.

Да има проблем схватио је 28. 9. 2017. године, самоиницијативно након раскида са девојком. Тада је кренуо да проучава себе, где је то погрешио и ко је он у бити. Када није пио у ненормалним коиличинама, од силног стреса, покушао је себи по други пут да одузме живот лековима за смирење.

Први пут је то покушао још на факултету, када му је лекар на основу двадесет питања које му је поставио, преписао јак антидепресив. Како је рекао, ту се поистоветио са Тонијем Сопраном (серија Сопранови), те је пуилуле заливао са коњаком, вискијем или било којим алкохолом. На његову срећу, једно породично путовање, довело је до тога да престане са пијењем лека након десетак дана. Док су били на одмору, све је функиционисало нормално. Међутим, по повратку у Бредфорд, уследили су нови таласи депресије, јер је поново био далеко до породице која је живела у Лондону.

"Да знам да нисам сама": Београђанка необичном поруком на стаклу аутомобила одушевила мреже
Прича из таксија се дели Србијом: Молим вас, немојте ми се извињавати

У том зачараном кругу, поред њега, породице, патила је и његова тадашња девојка, којој је данас захвалан што га је оставила.

- Гледао сам само своје потребе. Јесам био искрен према њој, али моја дела су говорила другачије. Једноставно, зависнику је само једна ставр битна - да има слободу, да га не мраче и да кроз коцку бежи од реалности. Ту долази до конфликта. Ти знаш да волиш неку особу, али све друго се рефлектује - искрено ће.

Тада је решио да раскрсти са својим демоном и врати живот у своје руке. Започео је одлазак на терапију и убрзо, био је нов човек.

Успео је уз помоћ интензивне терапије да стане на пут својој зависности. Научио је да ружне мисли које су га некада терале на коцкање, разбија шетањем и психологијом. Једна од ствари која га је спасила, била је и онлајн настава енглеског језика коју је започео да врши још као зависник.

Наиме, чак и када је био навучен на клађење, имао је челичну дисциплину током држања часова. Увек се, како вели, трудио да са децом буде најбоља верзија себе, као и да гледа себе кроз њихове очи. Управо та челична воља, спасила га је од већег понора. Данас шета по неколико часова, и за то време упија све оно што нам прође незапажено када смо заокупљени бесом или другим проблемима.

Управо то ходање, начин размишљања и и жеља да помогне другима, довело је до тога да се упусти у можа највећу мисију у свом досадашњем животу након што се одвикао од коцке. Када је чуо за услове у којима живи девојчица Марта, стара само 13. година, није пуно размишљао шта му је чинити.

- Планирао сам да акцију свакако изведем. Гледао сам да ме оснажи осећај да урадим нешто што је изнад свега. За Марту сам сазнао пре неколико дана. Она није тражила ни желела ништа велико за себе. Само сам помислио "Шта ја могу да урадим да бих њој допринео?". Онда сам се чуо са две другарице и договорили смо се да ће то бити за њу. Онда сам контактирао и организацију "Срби за Србе", кориговао свој пут, да бих обишао и њу. Укупно је план да пређем око 1.300 километара, од Келебије до Врања. Ићи ћу од града од града. - каже он.

За сада нема план што се тиче спавања на путу, али каже да му није проблем ни да ноћи на отвореном. Битно је само да се сакупи новац за адаптацију дома девојчице која се брине о болесним родитељима, мама Данијели, оцу Здравку, сестрици Здравки и брату Здравку, који живе у тешким условима у селу Симићево, унутар општине Жабари.

- Биће изазовно, али у ходу ћу да решавам ствари. Негде имам људе, негде ми неће бити проблем да спавам на отвореном. Мислим да ће све трајати око месец дана. Крећем између 25. и 28. децембра и очекујем да сам готов око 26. јануара и за то време ћу проћи преко 20 градова. Спреман сам на "препреке на путу", које ће сигурно мало профужити путовање. Циљ је да организујемо дружења по градовима, где ће се сакупљати помоћ за малу мМАрту и њене. Имам подршку породице и пријатеља, док је другима мало чудно. Поента је бити частан према себи и направити днешто за ту девојчицу. Идеја ми је да ћу сајупитипар хиљада евра, али и да ћу анимирати све да урадимо нешто лепо за њу" - рекао је на крају разговора "Маверик".

(Блиц)

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".