Јосип Броз Тито волео је жене, четири пута се женио и имао је најмање толико љубавница.
Фото: Профимедиа, Википедија
Прва његова жена била је Рускиња Пелагија Белоусова, а венчали су се док је он био у Русији у заробљеништву. У том браку рођен је старији Титов син Жарко. Од Пелагије се развео почетком 1936. године, а пола године касније, такође у Москви, склопио је брак са Немицом Луцијом Бауер. Тито је због партијског рада брзо отишао у Париз, а Луција Бауер крајем 1937. стрељана је у Москви под лажном оптужбом да је била немачки шпијун.
Тито је тада већ био упознао Херту Хас, Словенку јеврејског порекла, али ће они у Загребу почети да живе заједно тек две године касније. Њихова ванбрачна веза трајала само до маја 1941. године, када Тито одлази у Београд. Херта Хас је остала у Загребу у поодмаклој трудноћи, а неколико дана после Титовог одласка родила је другог Титовог сина Мишу. Касније ће је ухаписти усташе, али је 1943. године размењена за групу немачких стручњака заробљених у Босни док су трагали за ураном за Хитлерову атомску бомбу. По ослобађању се срела са Титом, али је он већ био у вези са Даворјанком Пауновић...
Пожаревљанка Даворјанка Пауновић, рођена 1921. године, током студија на београдском Филозофском факултету, пред рат, забављала се са Црногорцем Јовом Капичићем, доцнијим народним херојем и управником Голог отока. Обоје су били чланови Комунистичке партији, а њихови савременици кажу да су били најлепши пар на Универзитету.
Фото: Википедија
Забављали су се годину и по дана, а онда је Даворјанка у марту 1941. од Партије добиле задатак да са Јоспипом Брозом Титом пође у Загреб. Јову није смела ништа да каже о свом путу - таква су времена била - осим да одлази. На растанку је много плакала...
Прочитајте још
Почео је рат. Двоје заљубљених срели су се опет почетком јануара 1942. године. Јово Капичић подносио је Титу извештај о поразу Ловћенског одреда чији је комесар био - тада је први пут у животу видео Врховног команданта - кад су отворила врата Титове канцеларије... и кроз њих прошла Даворјанка.
Био је срећан што је жива и што је у Врховном штабу, али одмах после тог рапорта код Тита, морао је да се врти у јединицу. Видели су се тек за два месеца, овог пута у Фочи...
Фото: Википедија
Заказала му је састанак увече на једном од фочанских мостова, а кад је дошла, донела му је у марами поклоне - кутију цигарета, упаљач, сапун, чешаљ, марамицу... Грлили су се. Неколико дна касније, Капичић је опет био у Фочи.
- Шетајучи градом у малој, уској, поплочаној улици, видио сам како прољетеше два коњаника. Прођоше педесетак метара, па стадоше... Један коњаник крену ка нама. Одмах сам га препознао. Тито. Питао ме гђе сам, зашто се нијесам јавио. Почео сам да се правдам, би ми непријатно, па скренух поглед на другу страну, ка другом коњанику. И тада је угледах... У моменту ми је све било јасно. Даворјанка је стајала и гледала ме укочено. Чекала је Тита... - записала је Тамара Никчевић херојево сећање у књизи "Голи отоци Јова Капичића".
Даворјанка, 29 година млађа, била је уз Тита током целог рата. Неки су казивали да је толико темпераментно водила љубав да је борцима било непријатно због јецаја и уздаха који су допирали из Титовог шатора. Имла је велики утицај на Тита, а у време немачког десанта на Дрвар чак га је убедила да се, заједно са њом, преда Немцима, јер је ситуација изгледала безизлазна. Тек када му је Сретен Жујовић запретио да ће га убити, Тито је одустао од предаје...
Фото: Јутјуб принтскрин/ YU 0 Laki /Jugoslovenski partizani
Даворјанка Пауновић умрла је од туберколозе у пролеће 1946. По Титовом наређењу, сахрањена је у кругу Белог двора. Хтео је да и мртва буде у његовој близини, а према неким причама сваки дан је плакао над гробом и доносио црвену ружу ујутро.
Исте године су му функционери војне безбдности довели су му као дружбеницу Личанку Јованку Будисављевић...
Ко је била Даворјанка са опасаним сјајем у црним очима?
Даворјанка је постала скојевка још у гимназији, када је пожаревачки округ имао само 63 члана партије. „Заразиле“ су је баш сестре од ујака Милетић, Вера, Бранка и Олга, са којима се играла и дружила после сестрине смрти. У Пожаревцу су их звали „црвене девојке“. Захваљујући њиховом активизму, девојке из околних села почеле су масовно да прилазе комунистичком покрету.
На првој години студија упознала је младог студента медицине и студентског лидера Јова Капичића, већ тада познатог комунисту, који се у њу заљубио до ушију. Живели су заједно годину и по дана. Партија је одобрила „везу“ и Даворјанка је убрзо добила партијску књижицу. Показала се сјајно и постала официр за везу између Београда и Загреба, где је у хотелу „Еспланаде“ непосредно пред рат упознала Тита. Говорила је немачки, француски и чешки, облачила се скупо и женствено.
Под лажним именом, у пратњи Даворјанке, стигао је маја 1941. у Београд као генерални секретар КПЈ. Са најближим сарадницима припремао је устанак, а Даворјанка је стално била поред њега, упућена у све партијске тајне, његова десна рука.
Отишла је да посети родитеље. Запањили су се видевши даму са сребрном лисицом и шеширом. Није личила на комуњару. У разговору је често користила реч „дапаче“, што је објаснила тиме да се много дружи са људима из Загреба. На растанку им је рекла да не брину јер о њој брине „један озбиљан господин“. Тада је последњи пут видела Пожаревац.
Фото: Архива Борбе
Броз јој је дао име Зденка Хорват, како ће се звати до краја рата. Он је постао врховни командант, она његова ратна секретарица. Први пут је обукла војничке панталоне и ставила на главу капу с петокраком. Умотана у велики војнички шињел, марширала је у колони попут осталих, радила за Тита на свим партијским састанцима, чувала за њега храну, гладовала, пешачила, увек ходала са опасније стране штитећи га и спавала на земљи поред његовог лежаја. Била је појам ратне секретарице, спремна да погине за њега. Бојала се једино бомбардовања, али је храбро водила белешке на Сутјесци док су око њих грмеле бомбе и та ће фотографија до данас остати заштитни знак партизанске гериле. Он је у њу имао безгранично поверење и штитио ју је од свих критика.
Титово окружење није волело Даворјанку. Она је слушала само Тита, према осталима је била арогантна, без длаке на језику, а дешавало се да одбруси и Титу. Називали су је хистеричном и лудом јер је често била љута. С Ранковићем није разговарала. У сећањима Јаре Рибникар помиње се Даворјанкин опасан сјај у очима кад се наљути. „Носила је ватру у себи као тешко бреме“, написаће Јара. Иако је беспрекорно обављала свој посао, њен бунтовни темперамент није се уклапао у партизанску хијерархију. Оно што ће јој посебно ставити на душу кад више ни ње ни Тита није било међу живима јесте њихово прегласно вођење љубави које је будило рањенике. Не само да је голицало машту већ и сведочило о њеном вишеслојном утицају на Тита. Била му је све.
Разболела се на Вису 1944. и отишла у Совјетски Савез на лечење плућа. Залечена, вратила се у земљу и након ослобођења преселила се с Титом најпре у Ужичку, а онда и у Бели двор. Наставила је да ради као његова мирнодопска секретарица. Није се наметала, нити глумила господарицу резиденције. Ручала је с послугом, Тито у дворској трпезарији. Отац и мајка су је посећивали и храбрили. Здравље јој се погоршало у пролеће следеће године и наставила је лечење на Голнику. Волела је песму „Шушти, шушти багрем бели“ и често ју је певушила. Умрла је на Голнику 1. маја 1946. У родном Пожаревцу има и улицу.
Стил
