Прошла је 21 година од како је убијен Зоран Ђинђић. Током двадесет и кусур година, све је наставило да функционише, његова деца су порасла и осамосталила се, али бол је остала. Поготово бол код његове супруге Ружице која се живо сећа сваког момента проведеног са Зораном.

Ово су њена сећања о том кобном 12. марту када је Зоран убијен:

- Зоранов возач Сале ми је први јавио да нешто није у реду. "Пуцали су на њега!" Добро, рачунала сам да га нису погодили, или - ако јесу - да ће свакако преживети. Међутим, Сале ме је дотукао: "Неко ће доћи по вас!" - испричала је Ружица пре пар година за Недељник.

- Упознали смо се на трибини на којој је представљена његова књига "Југославија као незавршена држава". Ја сам представљала издавачку кућу која ју је објавила. Већ на први поглед, био је за мене сасвим различит од свих људи које сам до тада срела. У његовим очима препознала сам морално чистунство, које је намерно, да га случајно не разоткрију, прикривао наглашеном самоувереношћу, ароганцијом, оштрином и ученошћу. Био је чист као суза, па је зато и морао да се брани разним одбрамбеним механизмима, да га не провале у овом окрутном и поквареном свету. Чистунци, алтруисти, хуманисти су стално на удару, јер провоцирају нечију нечисту савест. Зато други пошто-пото хоће да их испрљају, и спусте на своју меру. Сами за себе, најбоље знају ко су и какви су. И Зоран је то схватао, присиљен да своју невиност брани помало одглумљеним цинизмом.

Фото: Тањуг/Раде Прелић

 

 

Младић из Босанског Шамца и доктор филозофије освојио је девојку из Ваљева, освојила је и она њега.

Она је у њему видела нешто посебно, и он је њу гледао на исти начин.

- Знам да је после повратка са доктората из Немачке био просто опсесија свих лепих и паметних жена које су држале до себе. Вероватно су доживеле прави приватни смак света кад је мене узео, јер је стварно био идеална прилика спрам многих. А, ето, такав какав је био, одабрао је баш мене – анонимну и непознату коју нико никад није ни упознао. Очигледно, није био човек клишеа и предрасуда, него модерниста који је све радио пратећи сопствена осећања, а не осврћући се шта други мисле. Могла сам бити само почашћена што је у мени препознао нешто изузетно, изабрао ме је за жену, и представио београдском културном, интелектуалном и политичком естаблишменту, о коме сам ја знала само из новина.

Фото: Профимедиа

 

 

И постали су њих двоје нераздвојан пар, двојац који није ишао један без другог. Ма колико да звучи као олако донет закључак, али ово је чиста истина: они који су их посматрали, увидели су да су били једно за друго.

Венчали су и 1990. године постали родитељи Јоване, а онда су 1993. добили друго дете, сина Луку.

Кобни 12. март 2003. године

- Те среде, 12. марта, требало је да се у Влади сретне са шведском министарком спољних послова, сада исто тако покојном Аном Линд. Тог јутра обукао је своје најлепше одело, и био је заиста леп. Потпуно заборавивши на госпођу Линд, на вратима сам га питала зашто се тако удесио, и да ли има неку конференцију за штампу. "Не, али имам Ану Линд!" Једноставно ме је копкало зашто му је било толико стало да се тако лепо обуче. Зоранов возач Сале ми је први јавио да нешто није у реду. "Пуцали су на њега!" Добро, рачунала сам да га нису погодили, или - ако јесу - да ће свакако преживети. Међутим, Сале ме је дотукао: "Неко ће доћи по вас!" Преплашила сам се кад је Беба дошао. Рекла сам му да се први пут бојим. Не знам да ли је и он тада знао да је Зоран убијен. Осећала сам да то овог пута није исто као раније. Још од 1996. Зоран је практично покретна мета. Исти људи који су му задали смртни ударац - и онда су држали прст на обарачу.

Остали смо заувек сами, нас троје, а сви ти велеважни пријатељи су се разбежали... - испричала је Ружица једном приликом.

(Стил)

БОНУС ВИДЕО: