Мари Ан Беван, рођена је у Енглеској у источном Лондону 1874. Када је почела боловати од акромегалије, добила је титулу "најружније жене" на свету. Рођена је у радничкој породици као једно од осморо деце. Била је медицинска сестра у једној болници, а у млађим годинама је била здрава, јако лепа и атрактивна, и ништа није наслућивало шта ће се даље са њеним изгледом десити.

Прве симптоме по почела да показује убрзо након удаје за Томаса Бевана 1903. године, са којим је имала четверо деце. Одувек је хтела да има велику породицу, али Томас је изненада умро 1914. године.

Убрзо након тога почела је да пати од акромегалије, болести поремећаја узрокованог тиме што тело производи превише хормона раста, који води и до изобличења лица, што је довело до њеног "ружног" изгледа. Окрутно стање је узроковало и повећање руку и стопала. Такође драстично се измиенио њен облик лица, при чему је лице Мари Ан убрзо постало веће и мужевније.

То је невероватно болно стање, при чему се и кости и ткива повећавају великом брзином. Мучиле су је страшне главобоље и болови у мишићима и зглобовима. Некада привлачна и слатка девојка изменила је изглед до непрепознатљивости. Ову болест је данас могуће лечити, међутим у то доба то није био случај. 

Здравствени проблеми Мари Ан у почетку се нису чинили толико озбиљним. Почело је тиме што њен венчани прстен више није могао да стоји на њеном натекнутом прсту, а недуго затим повећао јој се и број ципела. Али како су натечени прсти и стопала били прилично нормални након порођаја, као и умор и проблеми са спавањем, није сматрала да се догађа нешто необично.

Лекари у почетку нису имали појма шта се са њом догађа, али како је време одмицало, тако су се јављали нови и већи симптоми. Руке и стопала су јој постала ненормално велика, лице се драстично мењало, кожа је била дебља и грубља, а глас јој је био све дубљи и храпавији.

Акромегалија, оно што је ова јадна жена имала је врло ретко стање, сваке године се дијагностицирају само три случаја на милијун људи. То је бенигни тумор хипофизе који доводи до промене у многим ткивима и органима. Болест се данас успешно лечи хируршким путем, зрачењем хипофизе, лековима или комбинацијом ових метода. Нажалост за Мари Ан Беван, тада, почетком 20. века за ту болест није било лека нити успешног лечења, што значи да је била осуђена да живи са тим и подносити све симптоме и болове. Њена тада неизлечива болест постала је једини извор прихода за удовицу и њезину децу.

Након смрти супруга више није имала новца да прехрани себе и четверо деце па је одлучила да искористи свој изглед и пријавила се на такмичење "Најружнија жена" у којем је победила. Појава Мари Ан изазивала је увредљиве коментаре на улици. Ипак, без обзира на моралне проблеме ругања онима који имају мање среће, људи су хрлили да је виде. Током година бивала је исмејавана, вређана и понижавана, али је тако зарађивала за живот. Новцем је осигурала деци будућност. Увреде су биле вредне њене боли јер су јој омогућиле бољи живот за њу и децу.

У то време, није било закона који су штитили људе од дискриминаторног поступања. Видно "унакажену", нико није желео да је запосли као нормалну радницу. 

Године 1920. ангажовао је Сем Гумперт да се појави у емисији "Дреамланд". То је био један облик 'страшног шоуа', где је провела већину свог живота, а сачињавали су је људи с разним болестима и абнормалностима којима је циљ био забављати масе. Ту су били дивови, патуљци, брадата дама, дебели људи, сијамски близанци, тетовирани морнари и други "чудаци"... Такође је наступала за Циркус "Ринглинг Брадерс" до своје смрти. 

Емисије са "наказама" сежу још у 16. век у Енглеску, када су деформисани људи одлучили да стану на крај својим страховима и  јавно иступе пред публику. Овакве представе убрзо су се прошириле по свету и постале забава за целу породицу, укључујући и децу. 

Публика је у то време волела да гледа "наказе" и смеје им се, а Беван је била једна од успјешнијих звезда представа. Публика ју је обожавала. Остатак живота провела је у циркусу у којем су јој се смејали због изгледа, само како би прехранила своју породицу. Нажалост, због болести није дуго живела и умрла је 1933. године у 60. години живота.

Извор овакве забаве произлази из медицинског незнања тадашњег доба, као и ограничења у начину да се искористи слободно време. Већ средином 20. века, са успоном кинематографије и пораста медицинског знања и науке изгубио се интерес за дотадашње начине забаве. 

Беван је била пацијенткиња познатог неурохирурга др. Харвеја Цусинга, који је тада покушао да објасни људима да је окрутно исмевати њен изглед па је 1927 године. писао часопису "Тајм", који је тада подругљиво објавио њене фотографије. Указивао им је да како та несрећна жена има причу која захтева разумевање и осећајност а не извор подсмеха. ">Објашњавао им је како је раније та иста жена била лепа и згодна, док није постала жртва своје болести познате као акромегалија.  

 

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".