Закључан у собу, с решеткама на прозору, Драго је провео више од пола века. Да апсурд буде већи, кућа страве била је тек неколико стотина метара удаљена од беломанастирског Центра за социјалну заштиту, писао је Вечерњи лист.
Стравична животна прича о несрећном Драги који је живот провео у кућном затвору, без икаквог контакта с спољним светом, пре 16 је година, потресла Барању и читаву Хрватску. У кући, у Улици Владана Деснице, у Белом Манастиру, на броју 26, „невидљиви“ човек је провео 59 година свог живота. Сви су заборавили, или пак нису нити знали да Драго постоји. С времена на време, мјештани су, ноћу, када је било упаљено светло, у кући виђали силуету мушкарца, али нису знали да је реч о сину ког је мајка, од раног детињства, затворила у кућу, помно га скривајући од света.
Комшије, с којима су новинари разговарали те 2007., тврдили су да Драгу никада нису видели. Колико га је мајка добро скривала потврдио је и невероатан податак - Драгу никада није видела чак ни супруга његовог брата, иако су првих година брака, живели на истом кућном броју и делили двориште.
Укратко, готово шест деценија, несрећни човек заправо није постојао, јер за њега нико, осим пар чланова његове породице, није знао.
Фото: Instantstreetview принтскрин
Није се играо с вршњацима, није славио рођендане, није ишао у школу...
Драго никада није упознао друге људе, чак нити прве комшије. Није излазио из куће, уживао у топлини сунца, осетио вјетар на лицу, удисао свеж ваздух. Био је 24 сата, 7 дана недељно, затворен у четири зида своје мале собе. Једини прозор, на тој соби туге, гледао је на двориште и био је, попут затворског, осигуран решеткама, које су биле постављене на све прозоре куће страве, изграђене почетком прошлог века.
Прочитајте још
Из мале собе, која је била читав Драгин свет, није се могло директно изаћи. Пут, према излазу у двориште, водио је кроз кухињу, у којој је спавала његова мајка. Врата те собе преко дана су увек била закључана. Тек увече, Драгин "затвор" би бивао привремено отворен, пише Вечерњи лист.
Нису га виделе чак ни прве комшије
Мајка Вероника га је, наиме, тек под окриљем мрака, пуштала у кухињу. Случајни би пролазници, у просторији у којој је горело светло, тада видели силуету мушкарца. Увек је, причали су, седио тако да су могли видети само леђа, али не и лице те је његов идентитет остао мистерија. Чак ни мештани, који су, кратећи си пут из једне улице у другу, пролазили кроз њихово двориште, па ни комшије које су понекад навраћали, Драгу никада нису видели.
Фото: Instantstreetview принтскрин
Након што му је умро отац, једина особа, коју је Драго видео и чуо последњих 20 година, била је његова мајка. Додир са светом није имао ни путем радија или ТВ екрана. Ништа од тога није видео. Није чак знао нити чему служи купатило. Тек након смрти Драгине 87-годишње мајке Веронике, у фебруару 2007. године, стравична прича је изашла на видело.
Био је најстарији од тројице браће
Како се тада сазнало, Драго је Вероники и њеном супругу Ивану, био најстарији син. Још као сасвим мали дечак, разболео се, па су га, како су мештани претпостављали, због срамоте, затворили у кућу, да га нико више никада не види. Како је време пролазило, на дечака су сви заборавили. Нико за њега више није питао, јер за мајку Веронику је, по причању оних који су ју познавали, Драго био забрањена тема, пише Вечерњи лист.
Драгино је име последњи пут, у документима, евидентирано 1978. Тадашња инвалидска комисија у Осијеку, 7. марта је забилежила да је, као четверогодишњак, лечен на Шалати. Спомиње се и отпусница дечје клинике Ребро, из 1963., када је несретном дечаку дијагностификован тежи степен менталне ретардације. Стручњаци су тада навели да не говори, иако добро чује. Описали су га као мирног, плачљивог и душевно заосталог. У документу се такође наводи да није завршио школу, да живи с мајком те да му је потребан стални надзор.
Фото: Instantstreetview принтскрин
Мрачна тајна угледних родитеља?
Драгина мајка Вероника била је некада, по причању мештана, права дама. Облачила се елегантно, носила је шешире и свилене рукавице. Била је, у то време, једна од ретких која се могла похвалити завршеном гимназијом. Њен супруг, Иван, био је инжењер архитектуре, а свој радни век је провео радећи као шеф катастра у Белом Манастиру. Како је Вероника била Мађарица, из њихове се куће најчешће чуо мађарски језик. Касније се испоставило да Драго не разуме хрватски, јер му се читав живот мајка и обраћала само на мађарском.
Од чланова породице, имао је још двојицу браће. Старији Перо живео је и радио у Београду, а млађи Мирко је, с породицом, становао у Лудбрегу. Комшије су испричале да су, прве године брака, Мирко и његова супруга живели у дворишту куће у којој су били и Драго и мајка, али братова супруга никада није видела Драгу. Како пише Вечерњи лист, она га је први пут угледала када је умрла њена свекрва, Вероника.
Иако све то звучи превише невероватно, да би било истинито, ова прича је потврђена и у беломанастирском Центру за социјалну заштиту, који је, да апсурд буде још већи, а прича трагичнија, од Драгиног „затвора“ удаљен тек неколико стотина метара, преноси Вечерњи лист.
Смештен код удомитеља који причају мађарски
Тек након што је, 2007., тада 59-годишњи Драго, поново рођен, тај је несрећни човек почео је да постоји и за систем. Посредством Центра за социјалну заштитну, смештен је у удомитељску обитељ. Код одабира удомитеља, један од основних услова био је да Драгина нова обитељ зна мађарски, једини језик који је икада чуо и на којем му се мајка обраћала. Хрватски није разумео, а по речима удомитељице, није могао да разуме читаве реченице, него само речи, попут дођи и седи.
Првих десетак дана, након доласка у породицу удомитеља, Драго би, сваки пут када би неко ушао у његову собу, навлачио покривач преко главе. Није дао да га пресвуку, нити окупају. Но ситуација се с временом поправила. Почео је да носи пелене, удомитељка је испричала да ју, понекад, ухвати за руку или прислони свој длан на њезин образ. Иако се могао кретати, године „заточеништва“ учиниле су своје те је нерадо устајао из кревета. Удомитељка му је оброке доносила у собу.
- Воли да једе варива, али најдражи су му слаткиши. Њима се радује попут малог детета, што он, по менталној развијености, заправо и јесте - испричала је тада Драгина удомитељка.
Зашто је породица болесног Драгу „осудила на строгу казну кућног затвора", да ли су га се стидели или су се прибојавали његова непредвидивог понашања, ту су тајну Драгини родитељи однели са собом у гроб.
БОНУС ВИДЕО:
