Наиме, његова мајка Слађања основну и средњу школу завршила је у Приштини, где је и дипломирала на тамошњем Филозофском факултету. Магистарски рад „Нека схватања социјалне структуре југословенског друштва“ одбранила је на Правном факултету у Београду 1991, а докторску дисертацију „Крвна освета на Косову и Метохији“ на Филозофском факултету у Београду 1997. Тренутно је професорка на Факултету безбедности у Београду.

Са друге стране, Растин отац Драго Ђурић је доктор филозофије, уједно и професор класичне немачке филозофије на Филозофском факултету. Он је предавао и на Филозофском факултету у Приштини и на Филозофском факултету у нашој престоници. Професор Ђурић је аутор бројних научних студија.

Супротно од родитеља, репер није завршио факултет, али му то они никада нису замерили.

- Ма како не? Наравно. Да ти кажем, они су потпуно срећни. Зато што сам изабрао сам свој пут, од ког живим, они су свесни да од тога живим и срећни су.

Фото: АТА имагес

 

 

Дуго се бавио фудбалом, те су многи сматрали да ће изабрати спортску каријеру.

- Нисам хтео нешто да будем фудбалер, али сам играо фудбал и нисам био лош међутим, мене је стварно мрзело да трчим, ја сам све хтео, све сам волео, све, али да нешто, ја на тренингу трчим, то ме ужасно мрзело. Играо сам у Обилићу, након Обилића сам прешао за ФК Земун, тада је Земун био у првој лиги, био доста јак, мислим да су Кaрићи тада купили Земун. И тамо су били сви разни играчи из тог доба и, ево, сећам се једних припрема, ја мислим у Пироту где смо нешто изашли из хотела када није смело да се изађе увече, у неки излазак и, сутрадан ми тренер каже пакуј се и за Београд и ту си се завршила моја фудбалска каријера

Одрастање и живот на Косову

У Приштини је живео од рођења до 1999. године, а истиче да му је детињство било врло необично.

- Мало смо у другачијим условима, просто, расли. И у неким условима који нису били баш уобичајени за децу. То се тек касније схватило, пошто сам ја рођен сам у целој тој ситуацији. Од краја 80-их када је кренула да се заоштрава цела ситуација на Косову. Тек када сам отишао с Косова схватио сам да ми живимо гетоизовано све време. И да то није нормалан начин живота и да, као, тако деца не треба да живе. Деца треба да живе потпуно другачије. Али ми смо, некако, просто, се навикли на то. Дружили смо се по кућама и некако смо се трудили да увек одржавамо тај дух колико-толико нормалан, здрав. Да некако функционишемо. Али, опет, кажем, ја сам се тек после шокирао када сам отишао. Знаш, као филм, оно, ундергроунд. И, ајде, да кажемо, на крају тек у Београду сам заиста видео шта је то. Шта је то неко детињство. Слобода и детињство, да. Ја сам стварно рођен у Приштини. Код мене у разреду, ја мислим да смо само мој друг Харис и ја рођени у Приштини. Сви су се рађали у Скопљу јер је тамо било доста безбедније и тако даље. Ја сам се родио у Приштини и стварно сам био доста везан за то место, јер су и моји били локал патриоте, генерално.

Посебно памти једну Албанку.

Фото: АТА имагес

 

 

- То је заиста било много смешно. Ми смо играли фудбал изван зграде и заиста је била једна мала Албанка, преслатка је била и била је изузетно талентована, стално је играла фудбал с нама. Била је страшно талентована и волела је једноставно да игра фудбал с нама. Знаш кад дође до тренутка када уопште не знаш како да објасниш да можда не бисмо требали бити ту заједно, сви. И то је било од тужног до некако смешног тренутка. Неко треба да нам објасни да можда, знаш, треба да кренемо кући, да можда родитељи брину, ситуација није баш наивна. Једноставно, то су неке необјашњиве ствари. Сећам се да је у неколико ситуација било тако да смо међусобно играли рата, овај део против другог дела, гађамо се камењем, и увек би нешто та мала Албанка стала на нашу страну, била је доста на нашој страни и никад се није бојала. То је било невероватно. Баш бих волео да знам шта се сада дешава са њом.

Иако је свашта доживео, никада његова породица није била острашћена.

- Моја породица и ја, да кажемо шира фамилија, преживели смо разна расељавања, у правом смислу. Чак и у Хрватској, и у Босни и на Косову. Никада нисам имао порив да заиста неког мрзим или да према неком имам неки анимозитет или да неког нешто не волим и апсолутно ме никад ниједна ситуација у којој сам се у животу нашао, није ме одаљала, увек ме је направила нољим човеком и приближила свим тим људима.

И у најгорим моментима српски инат их није напуштао.

- Ја мислим да нисмо, мислим јесмо и нисмо. Сећам, да ли је то је то и тај неки српски инат и храброст нека, како смо ми опуштено реаговали на експлозије, на било какву пуцњаву, на нешто, то је тако било уиграно. Ми смо сви знали шта треба да се ради у ком моменту, то су невероватне ствари. За људе и пријатеље који су нам долазили из Београда то је било страшно. Оно дођу, сврате нам у госте, за њих је ти било паранормално. Јер то се седало у кафићу и очекивало се да може бомба нека да падне, а опет се седело у кафићу и пила се кафа, значи није се одустало од животних навика. Доста је било паранормално, осећало се наравно у сваком моменту да ће ту да се закрви и да ту неће бити нормалног живота, али смо се ми некако трудили да колико је год било могуће да га држимо.

Сели се у Сребреницу, наглашавајући да му је то најлепши период одрастања уз баку.

- Искрено, то су мени можда најлепша стварна осећања из детињства. Јер сам имао прилику да јашем коње, да чувам краве, да се дружим са животињама, да нон-стоп будем у покрету. Сећам се док сам живео тамо већ сам се био навикао и баба са којом сам живео је морала негде да иде на два, три дана. И баш у тој ситуацији се деси да дођу, да ме виде родитељи. Отац и мама дошли су у посету из Приштине да ме виде. И сад као, баба треба да иде и сад ја видим мој родитељ уплашени као, па како сад, као шта, како ћемо ми, као разумеш, да останемо живе животиње и баба каже: "Ништа ви не брините, Стефан све зна, само ви за њим, полако". И знам да то моја мама прича дан данас, каже ја не могу да верујем да идем за њим, не препознам своје дете, а он иде од животиње до животиње с њима, све што треба, поприча, нахрани и очисти, све их зна. Баба је стално потенцирала на томе џаба мојим родитељима школа, кад не знају ништа, ни пола ствари које ја знам да урадим.

Стефан Ђурић Раста
фото: Курир/Дамир Дервишагић
Последњи рођендан у дому на Косову буди му мноштво емоција.

- Сви су били свесни да је то то и да ћемо после те прославе напустити своје домове и да ћемо сви да одемо. Треба бити десет пута пажљивији када причамо о Косову, а поготово ако то радимо из позиције у Београду, управо због наших људи доле - рекао је и додао:

- Све може да се изгради из почетка поново. Из почетка се рађају најбоље ствари. Тај живот са сељацима те потпуно оплемени док не дођеш у неку средину где живе сељачине и ту се потпуно окрене свест и визија ствари. Никада нећу моћи да захвалим родитељима због свега што су урадили за мене. Схватио сам да треба да се окружим људима који ме знају много пре “хајпа” и пре него што сам постао то што сам дана - додао је он у емисији "Први ред".

Својом појавом на естради направио је револуцију и увео је потпуно нови музички правац, а многи сматрају да му је досадашњи врхунац каријере сарадња са бившом супругом Аном Николић. Али, сматра да се таква енергије више не би поновила.

Ана Николић
фото: Инстаграм / ананиколицоффициал
- Не би сигурно. То је сигурно да не би. Мислим, знаш како, ти први пут кад одеш на једно место, на море, следећи пут кад одеш на то исто место, није то исто, знаш не проведеш се баш тако. Мислим, глупо што поредим сад ово. Али забавна музика јесте доживљај, мислим да је тешко поновити неку емоцију која је просто била у том моменту аутентична, саткана од момента, од ситуације, од неких ствари и мислим да то сад нешто понављати тешко, али не кажем да неки потпуно другачији можда поглед на и сарадњу и на тај албум као такав, да то не би донело неких уплива, то не сумњам.

И у послу је доживео да га изда врло блиска особа. Шокирао је признањем да га је један од најбољих пријатеља преварио за чак 420.000 долара.

- 420.000 долара. Да, 420.000 долара ме је коштало то пријатељство. Десила се једна перфидна превара у моменту када је кренула да се дигитализација, односно наплаћају дигитални стреаминг, односно дигитална дистрибуција, песама. Тада још увек нису постојале компаније које су радиле директно са Србијом, него смо ми радили преко неких различитих компанија преко. Између осталог, Вања има своју компанију у Америци са којом су све те дистрибутерске фирме хтеле да сарађују и просто их искористи у прилику да стави картицу на место где су легале паре и цела та ситуација је трајала пар година. Ја сам за врло кратко време направио тих, да кажем, скоро пола милиона еура. Ја ту сцену, никада нећу заборавити - објашњава Раста за "Телеграф" и у даху насравља:

У једном моменту једног дана смо били на Дедињу и гледали смо неку кућу да купимо за студио и ја се сећам као јуче да је био ту са мном и онако буквално куца зидове, гледа шта иде, како иде, као то је то супер, све страва и два дана након тога њега није више било. Апсолутно га није било, променио је све могуће шифре за приступ тим ауторским стварима све апсолутно. Онда смо ми успут сазнали да је он, наравно илегално у Америци, у друштву за заштиту ауторских права, регистровао све наше песме, регистровао неке песме покојне Марине Туцаковић која уопште нема везе са нама и тако даље, он их је просто регистровао као да је он аутор. На основу тога је узео аванс неки који је ван ових 420.000 долара оквира, тако да ми ту кад би на крају сабрали колико је мени коштало то дружење са Вањом, то би вероватно дошло до милиона, можда и прешло. Мени генерално ни паре као паре нису битне, нити ми је бројка нешто важна, само ми је принципијално невероватно да такви људи постоје и увек кажем просто паре ћемо увек да направимо и све што је до новца, то је оно лакше, само да је здравље, слобода и добри људи, то је једина ствар - закључио је певач, а правду је потражио на суду.

Кроз 10 година себе види у мало другачијој улози.

- Видим се у улози продуцента. Не видим се више као појединац. Волео бих да направим неког новог извођача, да од њега направим велику звезду. То ми је амбиција. А од страних извођача од скоро волим Рита Ору (смех).Које је она годиште уопште, можда смо ми чак ишли задњу школу (смех).

(Телеграф)