Међутим, данас се допушта да се црнина обавезно носи до 40 дана, а по жељи пола године или година. Овде треба нагласити да се, без обзира, када се десио смртни случај у породици, обавезно слави крсна слава, на исти начин као и увек.

Каже се, чак, да је потребније славу славити под тим околностима, јер се у молитвама за славу молимо за покој душа наших умрлих сродника.

Не треба у години дана после смрти покојника правити весеље у кући, свадбе, журке, игранке и слично. У свим овим случајевима и о свему што је везано за обичаје о сахранама, добро је посаветовати се са свештеником, јер су обичаји различити у разним крајевима, па је овде немогуће поменути и указати да ли је неки обичај добар или није.

По хришћанском учењу смрт је "казна за грех", казна за Адамов грех према Богу. Према првобитном Божјем плану човеков прелазак из земаљског живота у вечност, требало је да буде безболан, један преображај душе и тела, слично лептиру који из личинке на крилима се уздиже према небу.

Да ли сте чули за ове народне обичаје везане за смрт блиске особе?

Сваки погреб прате разни обичаји у Србији. Разлог за то лежи у чињеници да сваки крај има своје карактеристичне навике и ритуале.

У прошлости људи су најчешће умирали у својој кући. Па су и настала народна веровања за сахране везана непосредно за смрт најближег. Тако, на пример, у појединим местима сви чланови породице морају бити будни када се догоди смрт. Како се сматра да је смрт стање слично спавању постоји опасност да се покојник "сретне" са особом која је заспала, те да ће он следећи умрети.

Уколико особа умре са отвореним очима, онај који је први угледа умире за њима. Док покојник коме се су нашле шибице у џепу у тренутку смрти сигурно ће се повампирити. Из овог веровања развијено је друго – убадање покојника иглом како се не би вратио као вампир.

Одмах након смрти сва огледала у кући се прекривају, јер дух покојника може да уђе у огледало и остане међу живима. У околини Ваљева у ту сврху отварају се прозори и врата, а сав намештај, па и посуђе се окрећу наопако.

Вода у којој се преминули купа је нечиста. Па има моћ да учини нажао ономе испред чије куће се проспе.

И само мртво тело је штетно по животиње и биљке. Зато погребна поворка никако не треба да иде преко поља и ливада или кроз стадо. С друге, пак, стране постоји веровање да је болест демонског карактера. Те људи износе болесну децу пред поворку која пролази како би болест прешла на покојника.

У појединим руралним крајевима наше земље сматра се да рођаци који су рођени истог месеца имају исту судбину. Односно, смрћу једног врло брзо наступа и смрт другог. Да би се то избегло, приликом организовање сахрана, врши се “откуп” мртвака. Док се у околини Зајечара родбина и пријатељи на гробљу гађају комадима земље. Ово веровање доноси срећу, тј. погођени “неће бити следећи”.

У другим, пак, деловима на погребу се гађа стрелом. Онај ко погоди мету добија имовину покојника.

Према веровању, са гробља се не треба враћати истим путем. На тај начин покојникова душа може да пронађе пут до куће.

Традиционални ритуал јесте и прављење лутке са ликом преминулог. Жене из најуже породице сваког дана дана је перу и облаче. Ако је у питању мушкарац обичај се обавља две и по године. Док за жене две године. Након тог периода лутка се односи на гроб.

Такође, постоје и веровања и обичаји након сахране везани за парастосе. Они су посебно изражени у влашком крају. Људи који се нађу на софри не смеју да устану све док са ручком не заврши најстарија особа за столом. Тиме се штите млађи од преране смрти.

БОНУС ВИДЕО:

(Директно.рс)