Не постоји прича о херојима да не буди понос, и да иза ње не стоји тешка животна прича. Таква је и прича дечака Споменка Гостића из села Јовићи крај Маглаја.
Имао је само 15 година. Почетком рата преминула му је мајка. Остао је са баком која је погинула у тим ратним данима.
Старији су га наговарали да оде у Београд, да му нађу смештај и настави школу, али и да се склони из пакла, који тих година није био ни за одрасле, а камоли дете.
Данас кажу, није се родио тај који је Споменка могао да убеди да остави село и свој Озрен.
Пут у војску
Желео је у војску. Међутим, није било војника, а ни команданта, који је Споменка желео у јединици, иако се стално враћао. Кажу, посустали су, јер како отерати дете које вам каже да нема никога осим војске и својих сабораца.
И тако је остао. Носио је храну и муницију, извлачио рањене војнике и све то са својим коњима које је обожавао.
Како је тада говорио Споменко Гостић, у војску се јавио добровољно.
- Да помогнем свом народу да се ослободимо од непријатеља - истицао је.
Фото: Јутјуб принтскрин/Ujka Kosta
Сећања на Споменка
Звали су га мали Вук. Био је дете целог села. Кажу, весео – све га је интересовало. Старији причају да није мировао, а његови саборци и другови да је био одрастао човек у телу детета.
Његов друг из детињства Далибор Трипић каже да је Гостић био добар и вредан војник.
- Он је у тај рат ишао да помогне. Није био идеолошки затрован – да је некога мрзео или ишао да пуца и убија. Једноставно је био вредан, носио муницију, рањенике и храну. Био је добар за помоћи, а тако је било и пре рата. Ко год да је нешто радио, Споменко је увек прилазио и помагао - присећа се Трипић.
Без оца и мајке, спавао са војском
Оставити дете у војсци данас изгледа непромишљено. У та времена, деца су проживљавала све што и одрасли. Није било начина да их заштите и поштеде.
Страх, бежање, убиства, па и деце. То је била њихова свакодневница.
Сам Споменко Гостић објашњавао је у тим временима како му је било у војсци.
- Јесте да има много случајева где је тешко али то се опет некако издржи. Имао сам случајева да сам нагазио на мину. Била је мина паштетица, наишао сам и одбило је први точак. Ово ми је друга, ранило је баш мене детонација, и ту ме је гелер овако окрзнуо. Али опет се све то савлада. Тукли су ме мецима 84-ком, морао сам пузити кроз канал али и то сам издржао. И кажем да ми је добро и фино, сарађујем са војском, храним се с војском, спавам. Немам оца, немам мајке. Остао сам са бабом и баба ми је погинула баш код ове куће ту - говорио је Споменко.
Његови саборци данас причају да није одмицао од војске. Како је која јединица долазила, показивао им је ровове, носио храну и питао шта још треба. И сви су му, кажу, причали да постоји бољи живот, да треба да оде.
- Док рат траје ја одавде нећу. Ја ово не могу да напустим док год се не ослободимо - истицао је млади Гостић.
Фото: Јутјуб принтскрин/Ujka Kosta
Није желео да напусти Озрен
Дете војник и херој. Никада није отишао са Озрена. Ту се родио и погунуо.
Тог дана кад је погинуо, кажу, било је мирно. Споменко се шалио са војницима, смејали су се, и онда је пала граната.
Његов саборац Брано Миливојевић каже да му је тешко и да се присети тих сцена.
- Што се каже, волео бих да то никад нисам видео, било ми је тешко у том тренутку. Пожалио сам што нисам ја уместо њега - рекао је Миливојевић.
Остало је записано и да је један новинар питао Споменка шта ће радити кад порасте. Одговорио је: "Даће ми војска моје коње и кочију и помагаћу људима."
БОНУС ВИДЕО:
