Почетак Драгољубове приче почиње 9. децембра 1941, када је његова мајка Цвета мучки страдала под налетима јединица “Црна легија” Јуре Францетића у Добоју, надомак гробља у Доњем Придјелу.
Када су непријатељи извршили напад на село, она је узела своје двоје деце, Драгољуба који је имао око две године, и ћерку Драгицу, која је имала три месеца, и кренула да бежи. Нажалост, није успела да побегне од непријатеља. Пронађена је заклана, извађених очију, с бебиним пеленама у рукама. Њу је мртву, без деце у близини, пронашао њен супруг Благоје, који се у тренутку напада на село налазио на војном задатку у Горњем Придјелу.
Мислећи да су са њом страдала и деца, Благоје је супругу Марицу сахранио, а поред њеног имена на споменик је ставио и имена деце, Драгице и Драгољуба.
Како је Драгољуб постао Омер
Истину о својој деци сазнаће тек две деценије након свирепог пира војске НДХ, након што је Омер Синановић, у својој 21. години живота, коначно одлучио да открије истину о свом пореклу.
Након што је као дечак одведен у дечји логор у Градишки, Драгољуба је усвојила муслиманка Вахида Синановић, тада двадесетдвогодишња удовица из Завидовића, која је на наговор своје мајке усвојила и мушко дете, пошто је већ имала ћерку. Малишан је добио име Омер, по њеном покојном супругу.
Фото: Јутјуб принтскрин/RTV Doboj
Међутим, када се поново удала, њен нови супруг тражио је да се малишан врати у сиротиште, јер он није желео да га подиже.
Из прихватилишта у Завидовићима до доласка у Дом у Тешњу, 1948. године, селио се по домовима у Бијељини, сарајевском Кисељаку и Јакешу код Модриче. Како је рекао у интервјуу за РТВ Добој, добро памти када му је жена која га је усвојила рекла да је одједном непожељан.
- Живео сам ту четири до шест месеци, када јој је мајка преминула, па се са ћерком и са мном, преселила у Завидовиће. Зашто, не знам. Имала је тад 23 или 24 године, запослила се, упознала се с једним младићем са којим се касније и венчала. Након годину дана, када су добили своје дете, рекао јој је да ситуацију око мене решава како зна, да неће да ме подиже. И она је мене дала у привремено прихватилиште. Обилазила ме је неколико пута, а онда су ме преместили и више није знала шта се дешава са мном. До дома за децу у Тешњу, преспавао сам, све ми се губи у магли. Касније сам тек сазнао где сам све био. Био је мај месец 1948. године када сам дошао у Тешањ - започео је своју причу.
Одлазак у сиротиште
Како је рекао, био је прљав, вашљив и у старој одећи, након чега су га радници дома окупали и средили. На питање како се зове, навео је име које је једино знао, Омер Синановић.
Године које им је навео одредио је произвољно, према својим вршњацима, па је рекао да је 1941. годиште. У сиротишту је завршио основну школу, након чега се, са стипендијом од општине, приликом уписа средње школе преселио у ђачки дом. Уписао је средњу економску школу.
Фото: Јутјуб принтскрин/RTV Doboj
Пред полазак у војску није имао мира. Решио је да испита порекло свог презимена. Све оно што је симболизовало живот војника у касарни тог времена, слање писма, посете, слање пакета и одеће, подстакло је његову жељу да потражи своје сроднике. Након што је добио посао у Народној банци у Добоју, где је поново сплетом животних околности упознао новинара Душка Паравца, новинара “Ослобођења”, замолио га је да му помогне да сазна истину о својој породици.
- Он је долазио код нас у банку, а ја сам радио на извору података кад му леже плата из Сарајева. Једног месеца, у договору са директором филијале, договорио сам се да му дам плату исти дан. Направио сам му интерни налог, и исплатио му на благајни, тада сам га питао: 'Да ли би ми ви нешто помогли'. Рекао сам му: 'Имам један проблем, а знам да сте ви врстан новинар, да објавите један чланак о мени, па ће се ваљда неко јавити'. Рекао је кроз осмех да може, те да дођем код њега у канцеларију. Имао сам само једну слику и нешто сећања.
По доласку, новинару је испричао своју причу.
- Негде ми је у подсвести да је ту ниска кућа, приземна, да има у близини виноград, да је железничка пруга близу. Рекао сам, да ли је то нека књига, филм, или сећање, не знам. Рекао сам му само да обрати пажњу на наслов, јер, када човек узме новине, погледа новине, па га она наслов иритира, питање је да ли ће прочитати садржај. Рекао ми је да не бринем. Била је субота, 13. октобар 1963, када је у “Ослобођењу” изашао чланак са насловом “Омер тражи своје име”. Од ничега је направио добар текст - присећа се Драгољуб.
Текст у “Ослобођењу” довео до изненадне посете
Текст је изазвао велику пажњу јавности, а како ће се убрзо испоставити, дошао је и до правих руку. Једнога дана док је био на послу, њему је у посету дошла група људи, на челу са човеком, за кога ће се касније испоставити да је његов отац. Осећај неиздржа и немира натерао га је да истога дана, иако су се другачије договорили, оде и посети кућу Благоја Благојевића.
- Једног понедељка, као и сваки дан, дошао сам на посао. Ушао је у канцеларију мој пријатељ Ђорђе Илић и рекао ми: 'Омере, чекају те неки људи овамо у ходнику'. Питао сам колико их има, рече ми да их има 5 или 6, али сви у плавим униформама. Кренуо сам према њима, колико сам брзо ишао ка њима, они су се све више удаљавали, такав сам дојам имао. Када сам дошао до њих, окружили су ме. Настао је тајац, десета, петнаестак секунди, нико ништа да пита. Ни они шта питају, ни ја њих. Као да ми је неко на уво рекао: 'Јави се, Омере, ред је да се ти први јавиш'. Поздравио сам се редом са свима, не знајући ко је ко око мене. Касније, када сам се окренуо, човек којем сам првом пружио руке, имао је осмех, али и истовремено и грч на лицу. Извадио је новинарски чланак о мени, где се видела само слика. Пита он мене: 'Јеси ли ти ово?', на шта сам рекао да јесам. Онда ми је рекао да је у рату изгубио сина, па је дошао да поразговарамо. Ту су са њим били његов брат, два пријатеља са којима је радио на железничкој станици и била је његова трећа жена. Тај разговор никако није могао да иде својим током, био је пазарни дан, ходником су се само кретале странке. Онда сам му рекао, ајмо ми негде у кафану, тамо ћемо поразговарати. Да бих изашао из зграде, требала ми је дозвола, коју ми је шеф моментално дао - присетио се Драгољуб.
Ту је радила конобарица Марица, чији брат је живео са њим у дому, те је знао његову причу, коју је испричао и својој сестри. Како је рекао, чим је видела његовог оца, рекла му је да је он њему фамилија, да имају заједничких црта. У кафани су седели пола сата, али су поново пролонгирали озбиљнији разговор, јер је било бучно. Договор је био да он оде у њихову породично кућу у суботу. Након тога, вратио се у канцеларију, али како није имао мира, решио је да крене бициклом из свог дома ка дому Благоја Благојевића. Да би их нашао, питао је малишана из бошњачког дела места где је кућа. Малишан је тад сео са њим на бицикл и повео га је пут села. Ту га је рука судбине спојила са девојчицом, за коју се касније кроз разговор испоставило, да је његова сестра.
- Када сам се нашао са њом, питао сам је да ли за где је кућа Благоја Благојевића. Погледала је у мене и само ме питала: 'Да ти ниси мој брат?'. Рекао сам да не знам. 'Мој тата је јутрос био у банци, код неког. Претпоставља да би то могао бити његов син'. Она је била његова кћерка из другог брака. Тада сам је загрлио и пошли смо пут куће. Дошли смо кући, ту нас је дочекала жена која је била и у банци. Рекла ми је: 'Ти ниси могао да сачекаш суботу?'"
Драгољубав отац је, како се присетио, тад спавао. Када се пробудио исто га је питао.
- Сели смо, није прошло ни двадесетак минута, соба је била дупке пуна. Сви су већ сазнали да је био у банци. Седели смо, причали, отворила су се врата, и ушла је једна жена. Настао је тајац. Кад ме је угледала, пришла је и рекла: 'Омере, можда те задњи пут зовемо Омере. Ако будеш имао белег изнад пазуха на пет прста и два свртка на глави, ти си Драгољуб”. Када је стари то угледао, скочио је и рекао: “Ти си мој Драгољуб!” Била је то снаја од мог оца, његовог брата жена - испричао је својевремено Драгољуб за РТВ Добој.
ДНК анализа као коначна потврда
Како се касније испоставило, она је Драгољуба прва окупала када се родио, те је запамтила све детаље. Заклела се да то неће никоме рећи, те за та два обележја, сем ње, нико други није знао. Идуће године, када је био у војсци, иако је био сигуран да је Драгољуб, Омер је решио да све истера на чистац и да кроз тадашње најсавременије и доступне анализе, све то званично и потврди. То је успео уз помоћ свог друга из војске, коме се поверио, а за кога се касније испоставило, да има ујака који је био начелник очне клинике у Сарајеву, а који је претходно био начелник криминалистичког завода у Загребу.
Након што су га упутили у Омерову причу, прошло је двадесетак дана када му је стигло писмо да се јави на испитивање, због чега је добио осам дана одсуства из војске. Када је дошао кући и саопштио оцу, он испрва није био за то, али је касније пристао.
Након обављања прегледа у Криминалистичком заводу у Загребу, после два сата, добио је папир на којем је писало да има преко деведесет посто поклапања са својим оцем. Према његовим речима, то су прославили у кафани на железничкој станици, где је много возова прошло пре него што су се одлучили да крену кући, где је тек настало весеље.
Написао књигу, о њему снимљен и филм
Драгољуб се у међувремену оженио, са супругом је добио двоје деце - ћерку и сина, а од њих четворо унучади.
О свом животу и нестварном заплету који само судбина може да изрежира, Драгољуб је написао и књигу којој ће на корицама писати “Од Омера до Драгољуба”.
У Добоју је био представљен и филм “Не плачи мајко” Милане Мајар, која је о Драгољубу снимила документарни филм. Уз њега, том приликом, били су сви његови најмилији.
БОНУС ВИДЕО:
