Рођен је 1955. у Земуну где је завршио основну школу. Његов отац Драгић Лазић, који је био официр ЈНА, добија прекоманду за Ниш. Породица његовог оца је пореклом из села Придјел Доњи. У Нишу је завршио гимназију и студије медицине. Хирургију је специјализовао на Војно медицинској академији у Београду у својој тридесетој години. Након специјализације је годину дана радио у Војној болници у Нишу, а након тога се запошљава на Хируршку клинику Клиничког центра у Нишу. У периоду од 1991. до 1996. је радио као ратни хирург добровољац.
Након што се из Српског Сарајева у фебруару 1996. вратио у Ниш, Миодраг Лазић је наставио да ради у Клиничком центру у Нишу. Постао је начелник Торакалне хирургије са трауматологијом и начелник Одјељења ургентне хируршке јединице Клиничког центра у Нишу.
Има сина Пеђу и ћерку Нину.
Ратни хирург добровољац
Почетком распада Југославије 4. јуна 1991. одлази у Републику Српску Крајину гдје је провео 13 мјесеци. Као хирург добровољац је годину дана радио у ратним болницама у Двору на Уни, Глини и Костајници (Банија). У глинској болници, која је покривала око 200.000 становника, био је једини хирург. Болница се налазила у близини линије фронта и стално је бомбардована од стране хрватских снага. Операције је осим у болницама вршио и на самим линијама фронта, под шаторима, по зградама школа и другим објектима. Носио је маскирну униформу Српске војске Крајине и учествовао у пробоју Коридора живота до 10. јула када се враћа у Ниш.
Јун 1992.
Сећам се младе жене, мајке петогодишњег дечака. Звала се Радојка Булат-Сврзикапа, двадесет пет година, песникиња и борац. Никад се није раздвајала од свеске са песмама, а у десној руци руски добошар. На бранику Српства, на Купи, негде између Глине и Петриње. Пала је као борац, пресечена усташким рафалом преко груди. Био сам на сахрани, негде високо на врху Кордунашке планине, под небом. Нас неколико - отац јој, мајка и син, дечачић ћутљив и озбиљан. Киша је лила као да Бог плаче за душом. Плакали смо сви, изузев сина. Можда је и он. Не знам зашто мислим да није, јер киша је лила низ дечје образе. Небо је плакало и за нас. Сахрана српских бораца погинулих изнад Двора на Сувој међи. Гроб, опет, неприступачан, на врху планине. Више људи, и опет силна киша и грмљавина.
Учествовао сам у пробоју коридора као хирург. И да знате, био сам уверен да је то крај рата. Вратио сам се у Ниш 10. јула. Нисам могао ни да наслутим шта ме чека. Радовао сам се повратку у Србију и искрено туговао што напуштам Српску Крајину. Сећам се када сам дошао у Београд. Гледам, кафане пуне, пића хладна. Деца лижу сладолед. Излози пуни свега и свачега. Видим новина на киосцима. Људи пуше праве цигарете. Као да сам пао с Марса. У Нишу исто. То је за мене било непојмљиво благостање на које никако нисам могао да се привикнем.
У јулу 1992. се накратко вратио у Ниш, након чега га др Дикић, тадашњи начелник санитета Првог корпуса Војске Републике Српске позива у име Министарства здравља Републике Српске да помогне оснивање ратне болнице у Мркоњић Граду. Пошто је болница у међувремену основана, умјесто у Мркоњић Град, др Лазић се у септембру 1992. поново као добровољац јавља у ратну болницу Републике Српске "Коран" на Палама. У ратној болници Коран је провео мјесец дана након чега као шеф хируршке екипе одлази у новоосновану ратну болницу "Жица" у Блажују (тада дио Српске Илиџе). Разлог за оснивање ратне болнице Жица је био близина линијама фронта, што је омогућавало и олакшавало бржи пренос рањених. Болница се налазила један километар од врела Босне, а назив Жица је добила по називу одмаралишта које се ту налазило у вријеме СФРЈ. У ратну болницу Жица је дошао као испомоћ на један мјесец, а остао је пуних 40 мјесеци. Пошто је на подручју тадашњег Српског Сарајева био једини хирург специјалиста за трбух и грудни кош, провео је двије године оперишући пацијенте на ширем ратишту Републике Српске, које је покривало 5 општина (Сарајевско романијска регија) са 100.000 становника.
Преминуо је 14. априла 2020. године од последица коронавирусне болести.
Опроштајно писмо
Отишао сам часно и поштено. Као директор УЦ два месеца пред пензију, стајао сам испред својих људи, драгих доктора и сестара. Стајао сам на првој линији, нисам се крио, напротив био сам испред свих знајући да са свим својим болестима и годинама имам велики ризик али част и понос ми није дозвољавао да се склоним. Такав сам био на Крајишком ратишту годину дана, на Сарајевском ратишту 4 године, за време НАТО бомбардовања. Нећу да одем тихо, хоћу да одем онако какав сам био читав живот а то знају моји пријатељи, колеге, породица. Сви су ми говорили да се склоним али ја то себи никад не бих опростио. Моји вољени Крајишници, пријатељи из Републике Српске за које сам жива легенда заувек искрено ће плакати сви јер су увек веровали да сам неуништив. Колико сам ових дана добио порука подршке. Волим вас заувек. Моји унуци и унука Мила остају без деде, ћерке и син да не тугују него само напред. Будите поносни на мене. Драге моје колеге, Марија, Боки, Брале, Кандо, Сунчица и Мацан, драге моје сестре које сте ми увек веровале, збогом. Вољеној Ани, ратном другу и жени порука: буди храбра и чврста због деце и унука а горе на оној страни, једнога дана бићемо поново заједно.
У Нишу мојим пријатељима посебан поздрав.
Последња ми је жеља да ме испратите песмом "Марш на Дрину".
Доктор Лаза, хирург напаћеног српског народа.
Споменик др Миодрага Лазића на истоименом шеталишту у Источној Илиџи.
БОНУС ВИДЕО:
