Синиша се храбро борио са најтежим противником до самог краја, али је након нешто више од три године борбе преминуо прошлог децембра.
Година је прошла, али не и бол.
- У почетку је било ужасно. Осећала сам га у кући, свуда... Тада сам одлучила да живим, да не клонем. Николас, најмлађи син, видео би ме саму и питао када ћу да изађем. Онда сам се окружила пријатељима, трудила сам се да ме не виде тужну. Моји осмеси били су усиљени. Са Синишом у срцу. Он ће увек бити ту, све док ме буде. Наћи ћу га поново... - рекла је Аријана у великом интервјуу за италијански магазин "Чи"
Наишла је на негативне коментаре, а објаснила је како је реаговала на њих.
- Неки су ме видели како пијем аперитив, било је и оних који су ме осуђивали зато што сам се на одређени начин обукла... Али, не ходају у мојим ципелама. Судите ми, није ме брига. Имам брата који је патио од депресије, разумете? И сама сам ризиковала да упаднем у такво стање. Не могу, нисам могла, не би требало... Морамо да почнемо испочетка, Синиша би то желео. Али недостаје, као ваздух - поручила је и додала:
- Провела сам скоро четири године по болницама. Мој муж имао је две трансплантације коштане сржи и радовао се сваком тесту који је добро прошао. Гледала сам како се људи боре да продуже свој живот... Једно је причати о болу, друго је доживљавати га. Недељу дана пре него што је умро мој супруг је претрчао десет километара, а ја треба да се сломим и паднем у депресију? Не! Синиша је био рођени борац, храбро се држао до последњег тренутка. Изгубио је само последњу рунду, баш онда када смо се сви понадали да је добио меч и да ће све бити добро. Породица је била уз њега, нису се одвајали, доживео је да постане деда...
Фото: Инстаграм принтскрин/арианнамихајловиц
Синиша је имао велике планове за наставак тренерске каријере.
- Настављам да живим за своју децу. Открићу вам нешто: Синиша је организовао живот до краја. Планирао је да посети Антонија Контеа и Роберта де Зербија у Лондону како би разменили искуства о фудбалу и тренерским техникама, али, нажалост, није успео - рекла је Аријана, преноси Курир.
На питање новинара да ли ју је неко разочарао када је изгубила љубав свог живота Аријана је поручила следеће.
- Имала сам среће: нико ме није изневерио. У почетку сам се затворила, нисам говорила ни са ким... Само је породица била ту. Читала сам шта ми људи пишу по друштвеним мрежама, а пише се свашта. Нажалост, не можеш ништа да урадиш поводом тога. Ми смо као оне лутке матрјошке. Сви се заустављају на првом слоју, али не улазе унутра, не знају шта се заправо дешава. Први месеци били су страшни. Онда сам ставила оклоп.
Фото: Профимедиа
И деца су се тешко носила са губитком оца.
- Вики је најстарија, али и најкрхкија, што је можда парадоксално. Осећала је посебну љубав према оцу. Уме да каже: „Никада нећу наћи дечка као што је тата“. Вирџинија је постала мајка, удала се за дугогодишњег изабраника, он је фудбалер, игра у Ђенови, пронашли су свој пут. Душан је мој заштитник, постао је као његов отац: облачи се исто, јер су исте висине, а боксом се ослобађа притиска. Николас је најмлађи, мезимац. Ипак, патња је ту, у свима нама.
Одморе су најчешће проводили у вили у Порто Черву, на Сардинији. Лета 2023. године је све било другачије.
Фото: Инстаграм принтскрин
- Тужно, меланхолично лето. На Сардинију смо стигли у другој половини јуна. Када сам отворила врата куће, угледала сам његове ципеле, комбинезон, одећу... Застала сам, као да ми је неко ударио шамар. У кући још мирише цигара коју је пушио на тераси. Понекад би ту попио и грапу (ракија од грожђа). У летњем периоду увек смо развијали стратегију кретања на основу тога где би Синиша радио. Сада су промене први пут изостале. Све то „први пут“ носи неку бол. Осетила сам његово присуство, као да седи на кревету поред мене... Његово тело које ме штити, као да је заиста ту - рекла је Аријана Михајловић, преноси Курир.
Подсетимо, Михајловић се од јула 2019. године борио са леукемијом. У једном тренутку стање му је било боље, па се вратио тренерском послу у Болоњи, али болест се поново вратила.
Преминуо је у Риму 16. децембара 2022. године.
Синиша Михајловић је играо за Војводину и Црвену звезду, пре него што се преселио у Италију где је наступао за Рому, Сампдорију, Лацио и Интер између 1992. и 2006. године.
Фото: АП
Тренирао је Катанију, Фјорентину, Сампдорију, Милан, Торино, Спортинг и Болоњу, као и репрезентацију Србије.
БОНУС ВИДЕО:
