Жарко Лаушевић преминуо је у среду у 64. години.
О свом животу написао је аутобиографске књиге "Падре, идиоте!", "Друга књига", "Година прође, дан никад: дневник једне робије" и "Све прође па и доживотна". У последњој налази се један посебно потресан одсечак, писмо које је Жарко Лаушевић из затвора написао својој супрузи Анити. За собом је оставио величанствену каријеру, али и породицу - супругу Аниту и децу Душана, Асју и Јану.
Фото: В. Данилов
Писмо преносимо у целости:
"Анђеле мој предобри, Анито моја!
Ја сам и даље ту и волећу те као пас, одано, не узимајући хране из туђих руку. Кроз маглу трећег јутра месеца децембра, кроз неку непојамну црту земљине коре, кроз велики мозак њен, је*итачно као онај "Је*итер" Милића од Мачве, стижем до твог подножја.
И лежаћу ту, као пас, док ме не отераш као пса, или не уделиш охоло као псу, мало нежности. Ако ухвате ово писмо, не изненади се ако идуће добијеш из штенаре. Да, додирнух се јучер. Тобом. Морао сам. Знаш како је... не знаш. То ме буди, води негде теби, чини мушкарцем. И чини да јесам, а тако нисам.
То ме буди и води, но опет ме враћа, али рука ме грешна на тебе подсећа. Рука што уби, што пише и чека. Нема риме...
Само усамљен орга*ам... и посрамљен.
Није робија оно што обичан, необавештен свет, има представу о њој - неке године проведене иза катанца, без права на виђање својих, без права на било какву врсту радости, без права на икакву удобност и приватност.
Није.
То и јест највећи шок сваког овде доспелог.
Робија је - претрес усред ноћи, прекинут млаз топле воде на твоје насапунано тело, отето писмо, заплењен ручни рад, бахатост и немар полуписмене секретарице, која је негде загубила твоју молбу, јер је синоћ поново имала онај исти очајан се*с са својим касним повратником у њен кревет, брак и алкохол. Робија је кад ти прекину, из чиста мира, посету јер се огласио неки аларм, робија је кад ти држе неки телеграм о којем већ пишу новине, а ти га ниси добио, робија је кад си славан, па ти тако славном толико спомињу мајку..."
БОНУС ВИДЕО:
