Прошло је већ две године како је легендарни певач Ђорђе Балашевић преминуо. Иза себе је оставио ванвременске хитове које слушају све генерације. Ђорђе Балашевић рођен је 13. мај 1953. године у Новом Саду. Гимназију је напустио у трећем разреду па је испите полагао изванредно. Уписао је географију, јер, по властитом признању, на пријемним испитима није било математике. Основна амбиција у средњој школи била му је да постане фудбалер, међутим, живот је за њега имао другачије планове.
Упркос свим успесима које је постигао, отац и мајка су се противили његовој одлуци да буде музичар и сматрали су да би требало да се бави географијом за шта се и школовао. Нису присуствовали ниједном његовом концерту, а увек им је чувао два празна места.
Презиме Балашевић је настало тако што му је свака генерација додавала по неко слово. Деда Ђорђе, по коме је певач добио име, се презивао Балаш и био је православац који се плашио да их не помађаре. Зато је отишао у општину и платио да се презимену дода наставак -ић, пише биографија.орг.
- Мој деда Ђорђе Балаш био је велики православац који се плашио да нас не помађаре, па је одлучио да 1941. када је то било веома чупаво оде у општину и уплати оно ић на крају, како бисмо постали Балашевић. Иначе, отац ми се презивао Балашев, тако са сам ја први рођен као Балашевић. Наше презиме је веома ретко, и данас се може срести једино на ободима Хомољских планина, али мислим да сви вучемо исте корене од Влаха - испричао је Ђорђе једном приликом.
Чувени виртуоз с пером у руци, најупечатљивије слике свог одрастања пренео је на папир у својој новој књизи Календар мог детињства.
Прочитајте још
- Чињеница да сам био мирно дете и одличан ђак ми се на неки начин осветила у гимназији. Устаљени темпо радних навика и учење претворили су се у катастрофу. Отац је, као представник бивше југословенске организације, добио посао у иностранству, чиме је нада мном нестала једна врста контроле. Ћале није долазио на родитељске састанке, а с мамом сам се много боље разумео, а и увек су говорили да сам генетски повукао на њену родбину. Балашевићи су били добри поданици, рано су устајали, рано легали, ако добију позив на суд обавезно су одлазили, ишли су међу првима на гласање, док су мамини били некако више сањалачки оријентисани. У гимназији сам имао чудан однос оцена, од одличног успеха из српског и друштвених предмета, до орочених кечева из физике, хемије и математике које никада нисам успео да поправим - испричао је својевремено Ђоле.
Ђорђе је имао и пет година старију сестру која је преминула.
Фото: Н. Скендерија
Балашевић је 1977. године са друговима из гимназије основао акустичарску групу Жетва са којом је снимио песму "У раздељак те љубим" у издању РТВ Љубљана. Иако је није волео, након њеног извођења на радију, отворила су му се многа врата. Сингл је продат у 180 000 копија што је био први велики певачев успех.
Почео је да снима све већи број песама које је представљао на разним фестивалима, а које су доживеле велики успех, а све остало је историја.
Филмска љубавна прича
Блашевић и Оливера срели су се током једног ТВ гостовања, обоје су били гости новосадске телевизије - Оливера као спортиста, а Ђорђе као музичар. Оливера тад није ни сањала да ће се у тог младића с гитаром заљубити. Врсна гимнастичарка у четири спортске дисциплине, с прегрштом медаља и признања, требало је да одлучи између те своје љубави и ове нове, која се тек рађала.
- Једном приликом гледали смо заједно утакмицу Хајдук - Хамбургер. Наједном Оља ми пребаци руку преко рамена и рече: "Овај Златко Вујовић је опасан фудбалер". Рекао сам тад себи: "Нашао сам праву особу, другара који се разуме и у друге ствари. Женим се одмах - готово је!" - рекао је Балашевић једном приликом.
У време док је Оливера студирала и живела у дому, Ђоле је под њеним прозором често певао. На студентској соби у којој је Оливера тада живела, данас се на улазним вратима налази плочица са натписом: "Док она не слети низ ходник студењака... Оља и Ђоле Балашевић, 1. јуни 1979", а управо ту је почела најлепша љубавна прича.
- Мајка је веома тешко емотивно проживљавала што одлазим у Нови Сад и што ћу бити сама, чак ми је предлагала да нађем неког момчића. Имала сам цимерку Весну из Чачка. Упознала сам много људи, са којима сам и данас у контакту - рекла је Оља Балашевић у једном интервјуу.
Фото: Танјуг/Зоран Жестић
Ускоро се у њеном животу појавио и момчић, тада већ познати кантаутор са Салајке, а њен студентски живот Ђорђе Балашевић описао је у песми "Провинцијалка".
- Он тврди да је та песма везана за ову собу. Ја знам да сам за столом читала белешке са предавања, спремала испит и гледала често кроз прозор чекајући када ће се појавити. Тада мобилних телефона није било, па је Ђоле звиждао под прозором. Тај звиждук и данас користи кад негде залутамо у неком граду или тржном центру. Када бих чула његов звиждук, брзином светлости бих стрчала кроз ходник да га видим, тако да је та песма то на врло леп начин испричала - причала је раније Оливера.
Фото: Н. Фифић
Балашевић је 2001. објавио албум "Дневник старог момка" посвећен својој највећој љубави и подршци. Свака од дванаест песама носи назив неког женског имена, а комбинацијом почетних слова тих имена, добија се: "Оља је најбоља". Тиме је још показао свету колико је њихова љубав јединствена.
Након Јоване, Оливера и Ђоле су добили још двоје деце - ћерку Јелену и сина Алексу. Све троје деце популарног музичког и глумачког пара успешно граде своје каријере. После Јелене, која се доказала као одличан редитељ видео-спотова, и Јоване, која је активна глумица, син Алекса постао је шампион у рвању.
Фото: Дарко Дозет
Тужна судбина и последњи дани
Две и по године после смрти Ђорђа Балашевића, његова супруга Оливера Балашевић смогла је снаге да проговори о његовим последњим данима док је био у болници. Ђоле је последње дане провео на инфективној клиници, а Оливера је у недавном интервјуу открила како је протекао њихов тадашњи сусрет.
- Нажалост када је био примљен у болницу инфективно одељење, нама није био дозвољен приступ. Онда сам обилазећи око зграде наишла на једну познаницу и питала сам је да ли она отприлике зна где је његова соба у којој лежи. Занимало ме је где је прозор те његове собе. Она ми је рекла да зна, да је Ђолетова соба у призмељу и да ће ме одвести тамо. Одвела ме је иза зграде.
Фото: С. Сариц
Тада смо се видели. Само је пружио руку и поздравио ме на идентичан начин као да нема растанка, као да нема ничега што би ме плашило. Ту сам. Ја сам му махала и показивала да буде јак, да буде чврст, и позивала га као што је он мене звао да изађем из Студењака. Верујем да је остао један прозор преко кога комуницирамо и дан данас - испричала је Оливера Балашевић, гостијући у емисији "Агапе".
БОНУС ВИДЕО
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
