– Живео сам са самохраном мајком и њеном мајком, мојом баком. Нажалост, када сам имао шест година, мами је дијагностикован рак плућа. Прогнозирали су јој још девет месеци живота, међутим, она је изгурала много више од тога, што је доказ колико се борила – испричао је Павић.
– После тога сам остао са баком. Био сам вољен, али изгубљен у целој ситуацији, јер нико није могао да ми објасни зашто маме више нема. Три године касније остао сам и без баке, а затим се десио низ лоших људи и ситуација – додао је.
Михајло је после два велика губитка мењао место пребивалишта, да би на крају завршио у дому за незбринуту децу.
Прочитајте још
– Једног дана сам дошао из школе и затекао баку која без свести лежи у соби. Имао сам десет година. Комшије су позвале Хитну помоћ, а током дана су се скупили пријатељи, фамилија, кумови и разматрали ко ће наставити да ме чува. Нико од родбине није желео да ме прихвати, али су се питали шта ће бити са бакиним накитом, маминим бундама, кућом, вредним покретностима... Шта ће бити са мном, нико није марио – испричао је.
– Ишао сам од куће до куће. Кумови су изгубили старатељство нада мном због неадекватног понашања, имали су проблеме са алкохолом. Осећао сам се запостављено и малтретирано. Боље је што су изгубили старатељство јер не знам како би мој живот сада изгледао. После одласка из те породице и кратког боравка код сестре, остао сам без игде икога, сестри сам био превелика обавеза и тако сам прешао у Дом у Звечанској, чега смо се мама и ја највише плашили.
– Од тада сам знатно попустио у школи, изгубио сам сваки мотив и жељу да учим, био сам потпуно повучен у себе. Изопштен си и схваташ да ту не припадаш, што те свакодневно подсећа на то да немаш родитеље. Почео сам да бежим из школе, био сам већ друга година средње. Преко пута се налазила кафана са локалним пијанцима, гледао сам их и страховао да ћу и ја тако завршити. То је био преломни тренутак – рекао је за Блиц Михајло Павић, који је од тог момента кренуо да се бори за школске стипендије и да ради на себи.
БОНУС ВИДЕО:
