У једној народној песми коју је забележио Вук Караџић пише: 

"Покупили злице и зликовце, буљумбаше с коца и конопца, те их рани сиротиња раја…"

И у једном делу публицисте Родољуба Чолаковића налази се овакав пример:

"У устанак се убацише некакви пробисвјети без рода и имена, балије, шокци одбјегли робијаши, људи с коца и конопца".

Фото: Д. Карадаревић

 

Иако је реч о изреци која је у прошлости била веома распрострањена, а и данас се често говори, њено значење прилично је мрачно и вуче корене из турских времена.

Све до средине 19. века у нашим крајевима је постојао обичај да се осуђени на смрт набијају на колац или вешају. Ове сурове методе нарочито су примењивали Турци над хајдуцима и виђенијим Србима. Тако се за оне који су успели да избегну вешала или набијање на колац говорило да су побегли “с ко(л)ца и конопца”.

Изворно, изрека се односила на окупљање злих и покварених људи који се не либе да почине било какав злочин јер су већ осуђени за најтежа дела. Данас, акценат је више на чињеници да је реч о групи различитих људи састављених/прикупљених са свих страна, без избора и критеријума.

БОНУС ВИДЕО: