- Нико ми још није одговорио зашто сам био везан од првог тренутка кад су ме ухапсили. Током истраге, био сам у ланцима. Кад су ме осудили на 20 година, наставили су да ме држе у ланцима. Осуђен на смрт, остао сам у ланцима. Четири и по године...У просторији од око 2 квадрата. Ланци на рукама, ланци на ногама. Шта је то него постепено убијање? То је страшније од смртне казне. Сто пута страшније... - говорио је Вучко Манојловић годинама чекајући извштење смртне казне.
- Више намам ни руке ни ноге. Све је иструлило. Али, решио сам да умрем као човек. Нећу да умрем као фуњара - нагласио је у разговору са новинарима.
Током робијања у нишком Општинском затвору, уз допуштење затворских органа, Вучка је интервјуисала новинска екипа Вечерњих Новости. Из безбедносних разлога екипи није тада било дозвољено да посети Манојловићеву ћелију и увери се у затворске услове.
Фото: Архива Новости
Уместо тога, интервју са осуђеником реализован је у једној од канцеларија затворских чувара. Вучко је иако тада вољан за разговор са новинарима, видно песимистичан најпре истакао: "Нема срхве да се пише".
Прочитајте још
У том тренутку стрељање му се чинило као неминовост, обзиром да му је у данима пред заказани интерјву одбијен један од бројних захтева за обновом поступка. Ипак, није имао шта да изгуби. Свестан је био да интервју може бити једино мост између њега и јавности. Желео је само да "спере љагу" са свог имена.
Разговор са Манојловићем вођен је у професионалној дискрецији. Стражари су напустили просторију тако да је први пут после дуго времена имао прилику да се сусретне насамо са неким ван затворског система.
Биографија Вучка Манојловића
Вучко Манојловић рођен је 11.новембар 1945. као пето дете у породици угледног првоборца Ристе Манојловића, са Радан планине. Мајка Иконија умрла је када је Вучко имао 18. година.
Отас Риста након рата био је угледни друштвено-политички радник. Након Другог светског рата обављао је службу директора београдског "Гласа".
- Био је директор те издавачке куће, а то значи и Добрици Ћосићу који је тада радио у њој - присећао се Вучко. Даљу професионалну каријеру развијао је као руководиоц у више државних предузећа у Лесковцу и Лебану.
Фото: Архива Новости
Вучкове сестре биле су високо образоване и запослене у привреди, док су његови стричеви попут оца били првоборци и после рата уживали високе војне чинове. Један од њих, Милош, као Московски ђак у време резолуције Инфорбироа завршио је неосновано на Голом Отоку, где је подлегао тортури 1951. године.
Вучко је посебно истакао ту породичну трагедију али је новинарима нагласио: "Немојте о томе да пишете. Замериће вам". Вучко се код истицања биографских детаља био прилично колебао, остајући некако увек недоречен. Као да се плашио да његови искази не буду искоришћени против њега.
Након хапшења и страдања његовог стрица Милоша, код Вучка се назирала нека врста анимозитета према режиму и ситна осветољубивост.
Иако није крио да се у породичном дому налазило доста оружја, наслеђеног из рата и по праву службе, Манојловић је први већи инцидент направио мачетом.
- Хтео сам само да их заплашим - тврдио је Вучко. Заједно са оцем Ристом поседовао је уредне оружане листове. Као младић Вучко се бавио стрељаштвом, чак је и учествовао у републичким такмичењима.
Брат Вук није крио да му је жао Вучка. - кад се догодило то са њим, дошли су и одлузели нам оружје. Жалили смо се, али су нас одбили. То оружје су продали у бесцење. Као да је пиштољ пакла цигарета. Њему је у фокусу више остала полицијска демонстрација силе.
По Вуковом мишљењу, то одузимање оружја показало је да за њих (Манојловиће) кад се неком прохте, може да не важи закон.
- Од првог тренутка, то са Вучком није у реду. Одмах сам видео. Кад су му рецимо прочитали пресуду, у Нишу је цело наше брдо било блокирано. Као да се ради о Чесмену.
Инат или "дух прошлости"?
Приликом интерјвуа Вучко је инсистирао да га не фотографишу.
- Трудили смо се и трудимо се да породицу држимо по страни. Нисам ја важан, већ Вучко - рекао је новинарима потрешени брат осуђеника.
Екипа новинара Вечерњих Новости била је иначе једина која се до тада више заинтересовала за Вучков случај и посетила његову породичну кућу.
Фото: Архива Новости
На питање новинара да ли су догађаји из породичне прошлости утицали на специфичне поступке и понашање осуђеника Вучка, његов брат је тихим гласом истакао:
- Као да је неко хтео да раздужи нешто из давних, тешких времена, из прошлости...
Вучко је одбијао да поднесе молбу за помиловање, а као аргумент за брат Вук истиче - То је чиста црногорштина коју ће, можда, скупо да плати. Било је могућности да понудимо неке паре, да покушамо да га спасемо. Никад није хтео ни да чује. И сад каже: "Радије ћу у смрт". Неће никога да моли. Такав је.
Испран мозак
- Детињство као детињство, имао сам га као и сви остали, ништа посебно - истиче затвореник који је до тог дана чекао 2.115 дана да изврше смртну пресуду. Када су му новинари поменули неке детаље које су предходно сазнали од његовог брата, видело се да није желео да прича о томе.
Тек на помен стричевог имена отворио се.
- Кад су ме осудили на смрт, жалио сам се. А онда, поново пред Врховним судом Србије, кад су одбацили жалбу, прочитан је документ о томе да је мој стриц Милош био информбироовац! Ја сам рођен крајем 1945. године. Он је ухапшен 1950. и убијен годину дана касније. Пред судом се чита документ о мом стрицу "издајнику". То је документ који су могли да добију само од неке званичне службе. Имао је велики печат, сећам се. Зар није безобразлук да ми и то товаре? - упитао је тада видно потрешени Манојловић повишеним гласом, не кријући своју огорченост на полицију, суд и неправду.
- Мозак ми је идеолошки био тотално испран - истакао је Манојловић причајући о својим младим данима.
- Био сам обично говече. Захваљујући испирању мозга у кући, имао сам идеализовану слику света. Нисам имао појма шта је полиција, а шта суд...Само понекад смо улазили у цркву. Кад отворимо врата, кад угледамо иконе, јави се неко страхопоштовање. Е, за мене је и суд био као црква. Веровао сам да су у суду и полицији часни и поштени људи.
Жал за КП домом
У затвору га је поред браће понекад посећивао и стари отац, који због старости и здравствених разлога није могао често да долази. Вучко је у дубини душе замерао оцу што га је задојио комунистичком идеологијом и утопијским причама о друштву. Да није идеализовао стварност, Вучко би засигурно био спремији за све што га је снашло.
- Питате ме како сам живео, а нико се не пита како сам уопште преживео - наставио је Вучко. Успомене из затвора, временом су Вучку избледеле слике из младости.
Ма колико чудно звучало Вучко је жалио што није у нишком КП дому, као некада када је био осуђен за силовање.
- У КП дому је максимум месец дана самице. А мене су четири и по године држали у изолацији, у ланцима.
Здравствено стање Манојловића тада није било добро. Раме му је било сломљено. Дуго је чекао на адекватну медицинску негу.
БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
