Легенда каже да су Трофим и Саватије ухапшени за време празника у част бога Аполона када су пагани видели да се њих двојица моле своме Богу. Изведени су пред управника области, а он је наредио да им суди одвојено.
Прича о њиховом мучењу нарочито је детаљна и одржала се до данашњих дана.
Прво је на испитивање изведен Трофим који је одбио да се одрекне Бога и изјаснио се као хришћанин. Начелник је наредио да се Трофим простре на земљу и бије без милости све док се земља не натопи крвљу. После је обешен о дрво и кидано му је месо све до костију, међутим Трофим је подносио мучење.
Након тога на суд су извели Саватија који се такође изјаснио као хришћанин. Судија је наредио да се светац окачи на дрво и струже гвозденим ноктима док му цело тело не буде покидано. У том мучењу Саватије је преминуо.
После његове смрти и када више није знао како да сломи Трофима, управник је овог светитеља са ногама у гвозденим чизмама са ексерима у којима је морао да хода, послао код Дионисија, мучитеља познатог по томе што је сламао свакога.
И након тога, Трофим је остао чврст у својој вери и мучење је настављено. Дионисије је наредио да буде обешен на дрво и да на му се на отворене ране сипа сирће и со и да се после тога пали свећама. Када ни ово није помогло, бачен је у тамницу.
Управо на том месту је упознао Доримедонта. Реч је била о римском сенатору који је од света скривао да је хришћанин како би задржао положај и углед. То је користио да помаже својој сабраћи. Међутим, Дионисије га је ускоро открио, па је и Доримедонт завршио у тамници са Трофимом.
И Доримедонт је поднео жестоко мучење. Пекли су му ребра, одрали лице, избили зубе и терали да хода по жару.
Немајући више како да поколеба двојицу хришћана, Дионисије је наредио да се Трофим и Доримедонт баце пред изгладнеле звери на јавном гледалишту. Хришћани верују да су на њих пуштани прво медведица, затим рис, па лав, али да су све животиње одбиле да их нападну.
Немоћан, мучитељ је наредио да се свецима одсеку главе и тако је њиховим мукама коначно дошао крај.
Народ верује да душе ових мученика и сада царују на небесима и моле се Богу за све несрећне и мучене људе широм света да пронађу свој мир и спасење. Зато чак и несрећни хришћани данас треба да се радују, јер у свом болу нису сами.
Иако звучи застрашујуће радовати се нечијој патњи, али они који схвате право значење овог захтева, према хришћанској вери, живеће у срећи и блаженству.
БОНУС ВИДЕО:
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
Прочитајте још
