Године 1917. није било великих помака на Солунском фронту. Зараћене стране форсирале су рововски рат без иницијативе и конкретнијих помака.
На међународном плану дешавала су се крупна померања. Погођена Октобарском револуцијом, Русија је иступила из рата, а Сједињене Америчке Државе придружиле су се савезницима.
Фото: Википедија
Из српске перспективе, увелико се расправљало о будућој заједничкој држави Јужних Словена. Осим Крфске декларације која је усвојена исте године, један од најкрупнијих догађаја несумњиво је био и Солунски процес који је резултирао стрељањем официра чланова удружења "Уједињење или смрт" због оптужбе за покушај атентата на регента Александра Карађорђевића.
Војвода међу првима у редовима за вакцину
За то време, војска је прикупљала снагу за одлучујући пробој, а Врховна команда се посветила изучавању ратне картографије, тражећи "уска грла" бугарско-немачке коалиције.
У години коју нису обележила крупна дешавања на фронту, почела је вакцинација српске војске против тифуса. Патент пољског лекара Лудвика Хиршвелда међу првима је примио војвода Живојин Мишић.
Прочитајте још
Фото: Википедија
Годину дана касније комплетиране су припреме за одлучну офанзиву. Мишићу је поверена функција начелника Штаба Врховне команде, а на упражњено место команданта Прве армије постављен је генерал Петар Бојовић.
Француска команда била је испрва резервисана према било каквим офанзивним дејствима, сматрајући Солунски фронт „провинцијским“. Ипак, сусрет регента Александра и српске Врховне команде са генералом Франше д‘ Епереом на Јелаку, подстакао је главног команданта савезничких снага да промени мишљење.
Фото: Википедија
Мишић је убедио француског колегу да се општом офанзивом дуж моравско-вардарске долине могу угрозити Централне силе. У циљу њеног спровођења, српској војсци су се придружиле две француске дивизије и артиљерија.
Јуриш у отаџбину
У вечерњим сатима 13. септембра 1918. године, српским дивизијама прочитана је наредба војводе Мишића са завршним речима:
„С непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у отаџбину!“
Сутрадан, у раним јутарњим часовима, страховита артиљеријска канонада најавила је јуриш српске војске у отаџбину. Године изгнанства и неизвесности мотивисале су српске трупе да јуришају далеко испред француских савезника.
У рејону Доброг поља пробијене су непријатељске линије што је немачке и бугарске дивизије нагнало у бекство.
Фото: Википедија
Фронт је пробијен за пет дана. Овладавањем кључних стратешких тачака у Македонији и избијањем на Вардар, Бугарска је била принуђена да капитулира. За само две недеље, из рата је избачена војска од 700.000 људи, што је за Централне силе представљало тежак ударац.
Након 45 дана борби и 750 пређених километара, српска војска је 1. новембра 1918. коначно ослободила Београд. Европска штампа је низала хвалоспеве на рачун српске војске и њене улоге у пробоју Солунског фронта.
Похвале су стизале и са „друге стране ограде“. Немачка штампа одала је признање војводи Мишићу, подсетивши тамошњу јавност на његово руковођење ратним операцијама током Колубарске битке.
У низу признања, посебно се издвајало оно са адресе Лојда Џорџа, британског председника владе:
„Срби, које је предводио један од најталентованијих војсковођа овог рата, фелдмаршал Мишић, извели су пробој фронта с неодољивим јунаштвом. Навала Срба на непријатеља који је био укопан у стену изнад њих представља један од најсјајнијих подвига овога рата...“
Фото: Википедија
Иако је 11. новембра закључено примирје, остала су нерешена бројна територијална питања између Србије и њених суседа. Требало је спровести све ратне циљеве, а да се притом не изазове нова оружана криза. Док су трајале дипломатске битке за територијално престројавање Европе, војска је и даље била у највишем степену борбене готовости, како би обезбедила ослобођене територије. Демобилизација је ступила на снагу тек маја 1920. године
Нова држава - нове дужности
Након ратних и дипломатских напора, примарни циљеви коначно су били остварени. Ослобођени су сви Срби и Јужни Словени и на развалинама Аустроугарске формирана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
Цена је била веома висока, међу највишима у Европи. Србија је у темеље своје, и слободе других узидала 30% популације, пто је највећи демографски потрес у њеној досадашњој историји. Док је лечила ране, старом и оболелом Мишићу додељена је нова дужност – начелник Генералштаба новоформиране војске.
Патња у Врачарском санаторијуму и смрт
Његово здравствено стање наставило је да се погоршава и убрзо је пао у болничку постељу. Шансе за опоравак биле су минималне, те се повукао са функције начелника ГШ.
Лечење у Врачарском санаторијуму трајало је 14 месеци. За то време добијао је поздраве из целе земље а чак је и регент Александар организовао дефиле испред Санаторијума у војводину част.
Тог 20. јануара 1921. године престало је да куца срце војводе Живојина Мишића. Шест ратова на плећима испоставило је рачун здрављу вишеструко одликованог војсковође.
Та вест је потресла целокупну српску јавност. Сахрањен је уз велике грађанске и војне почасти 22. јануара уз присуство највишег војног и политичког кора, као и бројних ратних ветерана. Опело је служио патријарх српски Димитрије.
Фото: Википедија
Након тога непрегледни редови народа, пратећи ковчег са Мишићевим посмртним остацима, упутили су се од Саборне цркве ка Новом гробљу где је и сахрањен.
Од његове смрти прошао је цео век. Точак историје није нимало штедео његову земљу и народ. У време рата и у време мира, његово име се у свим крајевима до којих допире српски језик изговарало као синоним за све врлине које красе српског војника – храброст, разборитост, правичност, солидарност...
(КРАЈ)
Претходне текстове из серијала о војводи Живојину Мишићу можете прочитати ОВДЕ
БОНУС ВИДЕО:
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
