Завршетак Балканских ратова био је тек почетак геополитичких турбуленција у једном од најкрвавијих векова у историји човечанства. Мегаломанска политика Аустроугарске константно је подгревала балканско тло.

Краљевина Србија стајала је на путу незаситих амбиција Двојне монархије, оличених у пароли „Drang nach Osten“ (нем. „Продор на исток“). Као главна препрека аустроугарском продору на Средоземље, српски фактор је био главни предмет унутрашње и спољне политике Беча.

Још од Балканских ратова, тражио се повод за коначни обрачун. И пронађен је у провокативној посети престолонаследника Франца Фердинанда Сарајеву 28. јуна 1914. Атентат на њега и супругу Софију послужио је да се српској влади достави ултиматум од десет тачака.

Свесна последица судара са великом силом, Србија је прихватила све тачке осим оне која је предвиђала учешће аустроугарских истражних органа на територији наше земље. Такво подривање суверенитета било је неприхватљиво и месец дана након атентата из Беча је стигла прокламација о објави рата.

Фото: Википедија

 

С обзиром на два недавно завршена рата, већина војноспособног становништва Србије били су прекаљени борци. Упркос искуству и борбеном моралу, ратови са Турском и Бугарском истањили су ратне ресурсе и оставили мноштво материјалних проблема у војсци пред судар са Двојном монархијом.

Кад загусти - зови Мишића!

Свесна деликатности ситуације, Врховна команда је други пут реактивирала Мишића из пензије. Поново је постављен за помоћника начелника Генералштаба, тада већ остарелог и болесног војводе Радомира Путника.

Ипак, с обзиром на Путниково лечење у Штајерској и хапшење од стране аустроугарских власти, на месту вршиоца дужности нашао се Жућин друг са класе, генерал Степа Степановић. Њих двојица су извршили мобилизацију и распоред трупа, сходно ратним плановима које је још током анексионе кризе 1908. израдио војвода Путник.

По завршетку припрема, преко 450.000 људи распоређених у три армије било је спремно за одбрану земље. Ослобађањем остарелог војводе Путника из притвора, Аустроугарска није могла да прикрије потцењивачки наступ према Србији који јој се ускоро обио о главу.

Фото: Википедија

 

Прва непријатељска офанзива отпочела је средином августа 1914. године из правца Дрине. Одсудна битка одиграла се на планини Цер. Захваљујући командном умећу генерала Степановића, војска Двојне монархије била је потучена и враћена на другу страну Дрине.

Месец дана касније уследила је друга непријатељска офанзива на истом правцу. Након беспоштедних борби са тежиштем на Гучеву и Мачковом камену, српска војска је услед недостатка стратегијске резерве била приморана на повлачење у дубину територије, наневши том приликом знатне губитке војсци у плавим униформама.

Последице исцрпљујућих борби убрзо су се осетиле на материјалном плану. Приметна је била оскудица артиљеријске муниције али и основних потрепштина попут одеће и обуће, с обзиром на то да се ближила зима. Борбени редови такође су били приређени услед губитака у претходним борбеним дејствима.

Колубарска битка - вечни печат славног војводе

У таквим околностима српска војска дочекала је неспремна трећу аустроугарску офанзиву (Колубарска битка) новембра 1914. године. Током непријатељског надирања, исцрпљена и деморалисана српска војска губила је положаје из дана у дан.

Поред пехова на бојишту, додатна недаћа било је и рањавање команданта Прве армије, генерала Петра Бојовића, који није био у стању да руководи дефанзивним операцијама. У критичним тренуцима, на његово место постављен је Живојин Мишић, с циљем да заустави расуло у војсци.

Фото: Википедија

 

С обзиром на то да је одлично познавао профил обичног војника и његове потребе, Мишић је знао да борбене задатке може да адекватно изврши само онај војник који је ваљано одморан и нахрањен.

Из тог разлога одлучио се на рискантан потез – повлачење комплетне Прве армије на резервне положаје, с циљем одмора и консолидације трупа за контраофанзиву. Након препирки са Врховном командом, његов план је одобрен, а у међувремену су из Грчке стигле гранате за којима је данима вапила српска артиљерија.

По спровођењу Мишићеве замисли, морал у војсци се нагло поправио. Тог 3. децембра земљиште се замрзло, што је артиљерији омогућило да несметано прати кретање пешадије. Када су за то створени услови, српска војска кренула је у страховит противнапад, изненадивши плаве униформе које су веровале да је српска војска пред тоталним сломом.

Након вишедневног гоњења непријатеља, српска војска ослободила је целокупно земљиште Краљевине Србије. Поред енормних губитака, заробљено је десетине хиљада аустроугарских војника и заплењена је огромна количина артиљеријског и личног наоружања.

Фото: Википедија

 

Колубарска битка представљала је најтежи ударац Аустроугарској у првој ратној години. Потцењивање српске војске скупо је коштало команданта аустроугарске Балканске војске, генерала Оскара Поћорека, који је послат у пензију.

Генерал Мишић унапређен је указом регента Александра Карађорђевића произведен у чин војводе. Колубарска битка остала је упамћена као један од најсветлијих примера командног умећа у српској војној историји.

За војничку каријеру Живојина Мишића били су то дани славе. Ипак, по окончању Колубарске битке уследили су најцрњи дани за Србију у овом рату, и једни од најцрњих у целокупној историји...

(Наставиће се)

Претходне текстове из серијала о војводи Живојину Мишићу можете прочитати ОВДЕ

БОНУС ВИДЕО:

 

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".