Раних деведесетих, сви су знали његове хитове, чак и они који нису знали ко их пева. У посети у његовом дому у Краљеву 1995. године била је екипа часописа "Сабор" која је забележила како је тада изгледао живот породице Шушић. Текст преносимо у целости:

У малој оази мира и зеленила одвојеној само уским, двадесетак метара дугим, пролазом од бучне и прометне Карађорђеве улице у Краљеву налази се невелика кућа у чијих педесет и "кусур" квадрата живе певач Срећко Шушић, његова супруга Гордана и њихово двоје деце - деветогодишњи Дарко и две и по године млађа Јована. Супружници нас, испијајући кафицу, дочекују на омаленом трему, док се клинци у дворишту весело играју са кућним љубимцем, женком пекинезера Бонгом.

- Никада нисмо "патили" од тога да се размећемо и да изградимо велелепну кућерину на неколико спратова. Најбитније нам је било да имамо сопствени дом и да се у њему пријатно осећамо - каже Срећко и као да се правда што нисмо закорачили у дворац од неколико стотина квадрата, док нас домаћица одмах по доласку обасипа питањима чиме може да нас послужи.

Фото: Архива ТВ Новости

 

Већ и због тога, али и из даљег разговора стиче се утисак да су Шушићи пре свега скромна, али срећна и хармонична фамилија у којој је подела рада тако организована да се глава породице брине за оно од чега се живи, а његова лепша половина је задужена за кућу и одгајање деце.

Сазнајемо да су Срећко и Гордана у браку једанаест година и да су се први пут упознали у ресторану у којем је наш домаћин певао. Вели он да му је девојка већ на први поглед запала за око, али да је морао добро да се помучи како би придобио њене симпатије. После благог нећкања, Гордана је пристала да се забављају и после годину дана одлучили су да се венчају.

- Волела сам музику и са сестрама и другарицама сам често одлазила у ресторане да слушам тада актуелне новокомпоноване хитове. Малтене где год смо отишле, певао је Срећко. Јер, био је тада певач на гласу у краљевачком крају. Међутим, то што је био познат није било пресудно да наша веза почне. Везале су нас сасвим друге ствари - прича Гордана, иначе рођена Београђанка која се својевремено са породицом преселила у Краљево.

Фото: Репринт Сабор

 

- И ја ћу да постанем певачица - тихо одговара на наше питање шта ће бити кад порасте шестоипогодишња Јована. - Тата ми је купио микрофон на батерије и највише волим да певам Цецине и Драганине песме - вели клинцеза не одвајајући се од мезимице Бонге.

На те ћеркине речи Срећко се осмехује и сећа се да је и он, као клинац, био опседнут песмом. Идоли су му били Бора Спужић Квака и Тома Здравковић и њихове песме је највише волео да пева. Аматерски је почео да наступа још као школарац, а касније је са певањем наставио као економиста у краљевачком "Магнохрому".

- У почетку певање ми је било хоби и велико задовољство. Срце би ми увек радосно заиграло када бих успео песмом да развеселим публику. Добијао сам награде учествујући на многим такмичењима. Међутим, у то време, почетком осамдесетих, о плочи сам могао само да сањам. Прекретница у мојој каријери био је сусрет са Милетом Басом, који ми је пружио шансу да издам првенац и представим се широј публици. Пред излазак плоче, био је уверен да ћу успети. Моја некадашња маштања су се остварила 1992. године када су песме "Улица рађа грешнике" и "Бацио бих све низ реку" преко ноћи постале хитови. Није било срећнијег човека од мене, када сам, улазећи у кафану чуо да много познатије колеге певају мелодије са моје плоче. Како је време одмицало сваке је године излазила по једна плоча, популарност код публике ми је расла и имао сам све мање времена за себе и породицу. Некадашњи хоби постао ми је посао - прича Срећко и додаје да му је остала једина пасија да, иако већ годинама није окусио алкохол, сакупља "експонате" за колекцију жестоких пића. На њу је популарни певач изузетно поносан и госте широкогрудо нуди да дегустирају "капљицу" из његовог богато опремљеног шанка. Док он испија кафу!

Фото: Репринт Сабор

 

Према Горданиним речима, иако је Срећко, због природе посла, често одсуствовао од куће током привих година брака нису се много раздвајали. Правила му је друштво на "тезгама", како оним домаћим тако и иностраним, а била је и Срећков најватренији навијач на певачким надметањима. Изгледа да му је доносила срећу јер се са њих само у изузетним случајевима враћао празних руку. То доказује Срећкова колекција награда из које посебно издваја "сребрни опанак" освојен на годишњем "Поселу 202".

- Кад се Дарко родио, по природи ствари све сам чешће остајала код куће. Међутим, никад нисам била сама. Друштво су ми правиле мама и сестра које су ми и прве комшинице! Од тада сам се максимално посветила кући и усавршавању кулинарског умећа. Посатала сам експерт за припремање пасуља и роштиља, омиљене Срећкове хране - каже Гордана.

- Уме мама да спреми и друге укусне ђаконије. Кува прсте да полижеш - вели Дарко који је више него очигледно Горданин главни "манекен" у кући кад је о справљању хране реч. Изузетно је корпулентан за ученика трећег разреда основне школе. Висину и снагу користи за играње кошарке, мада му ни боксерске вештине нису стране. Поред тога, вели, обожава да се занима компјутерским игрицама и да решава шаховске проблеме који излазе у новинама.

Фото: Репринт Сабор

 

Док син прича о својим интересовањима Срећко дискретно наговештава Гордани да је време да почне да га пакује за пут. Јер, те вечери га чека тезга у Шапцу, а већ сутрадан лет за Швајцарску.

- Ко зна када ћу поново бити код куће? Кад се оде преко "гране" ваља искористити тешко добијену визу. Напорно јесте, али је то посао који сам изабрао и нема разлога да се жалим - каже Срећко.

Док му пакује одела и кошуље у кофер Гордана вели да јој се сада, кад су деца стасала поново пружа прилика да путује са супругом. Међутим, те могућности све слабије користи пошто јој, признаје, већ мало и досадило и више воли да остане код куће, брине о деци и занима се цвећем које узгаја у башти.

- И кад Срећко није ту, имам осећај да је присутан - каже Гордана. - Стално га зову телефоном менаџери и обожаватељке. Ја онда изигравам секретарицу, дајем информације када би требало да се врати, да ли припрема плочу... Себи сам наметнула и слатку обавезу да редовно купујем новине, исецам чланке о Срећку и лепим их у велику свеску...

Пошто је паковање приведено крају популарни певач креће пут аутомобила. Јована и Дарко су већ око њега.

- Тата, купи ми неку нову игрицу - виче Дарко.

- И лутку и бојице - додаје Јована.

Уз шкрипу гума, Срећков ауто излази из зелене оазе. Квартет је постао трио. До следеће прилике, када ће се породица Шушић поново наћи на окупу.

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "Сабору", 30. октобра 1995. године. *

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".