Глумица Божидарка Фрајт играла је у остварењима "Ужичка република", "Жива истина", "Високи напон", "Ритам злочина" и многим другим, а прва је југословенска глумица која је се на филму појавила у бикинију, освајачица бројних регионалних признања и жена о чијој се лепоти и таленту и даље прича.
Фото: Принтскрин/Јутјуб/Uzicka Republika
Много се тога о њој сазнало на врхунцу Божидаркине каријере, али је она сама кључне детаље из своје биоргафије сазнала тек кад је имала 36 година ― да је рођена у српској породици Грубљешића 1940. године у козарском селу Велика Жуљевица, да су јој усташе стрељале мајку Виду кад је Божидарка имала мање од две године, да је њен отац Богдан погинуо у борби, да је депортована у дечији логор у Сиску и да је потом завршила у загребачком прихватилишту Црвеног крста. Тамо су је усвојили Стјепан и Катарина Фрајт.
Како је записано у документима, Фрајтови су "на издржавање и одгој" узели дете с бројем 527 и дали јој своје презиме и срећно детињство.
Њена тетка Дара, после Другог светског рата је радила у болници у Бјеловару као медицинска сестра, а тамо је чула једну емотивну ратну причу: о жени из њеног села која је стрељана и којој је одузета ћерка, а испоставило се да прича о Види Грубљешић, Божидаркиној мајци. Тада је Дара почела да трага за девојчицом, али без успеха: све док је једном приликом није угледала на екрану и схватила да је лепа глумица Видино дето.
Прочитајте још
Божидарка није често причала о овом болном и шокантном сазнању, али је једном приликом за Радио Београд истакла своју захвалност Фрајтовима.
― Тим људима сам бескрајно захвална. Узели су ме као дете од четири године. Ја се не сећам ничег из тог ранијег детињства. Сећам се прве хаљине коју су ми обукли и сећам се да нисам имала косу ― рекла је она 1979. године.
Божидарка данас живи у Загребу, а у новембру ће прославити 81. рођендан. Поносна је мајка двоје деце и још поноснија бака, а њена ћерка је хрватска глумица Бојана Грегорић Вејзовић, која је једном приком причала о овом потресном детаљу из Божидаркиног живота.
― Њен пут је био и више него тежак, а њена воља и радост живљења више него снажни. Храбри људи корачају напред и не окрећу се према тузи прошлости, већ обасути блеском нераспознатљиве будућности срчано кроче с вером да сутра увек може бити боље... Ето, то је моја мама ― рекла је Бојана и на питање може ли да замисли да се данас догоди нешто тако рекла: ― Не дај боже! Страхота, насиље, сирочад... Никад више, не поновило се...
