Александар Милић Мили је врло поносан на своју супругу Нину и ужива у породичном животу са њихово двоје деце - Мином и Маркусом.

За себе каже да није претерано романтичан, али њихова веридба би могла да се опише у најлепшем љубавном роману. Били су шест месеци у вези, а он је већ од почетка схватио да је Нина жена његовог живота. Веридбу је испланирао до најситнијих детаља.

"Отишли смо у шопинг, али тако што сам само себи куповао, шта год да је она одабрала рекао сам да јој не стоји", испричао је Мили. "Увече смо имали вечеру у чувеном ресторану "Грил", ја сам обукао све што сам купио, одело, кравату, а она је полудела јер није знала шта да обуче.

У ствари, ја сам месец дана пре тога наручио прстен, хаљину, огрлицу, све за то вече је већ било спремно. Чак сам јој порубљивао хаљину по њеној мери, а да није знала", испричао је својевремено и открио како је веридба била право изненађење за Нину.

"Преко пријатеља сам добио најбољи сто, имали смо невероватну вечеру. Када је дошао тај моменат, ја сам почео да се знојим. У једном тренутку сам клекнуо на колена и запросио је. Сећам се да је бризнула у плач, а цео ресторан се окренуо и почео да аплаудира. Петнаест минута сам чекао њен одговор", присећа се Мили.

Познанство Милија и Нине датира из 2004. године, када је његова садашња супруга још студирала у Италији. Упознале су их њене другарице, које је Мили "задужио" да му јаве кад год долази у Србију. Мада је она тад била у вези, рекао јој је: "Сад ћеш ти то да прекинеш, од сутра смо нас двоје заједно."

 

Тако је остало до данас. "Она ће за мене увек бити обасјана сунцем и кад буде имала 80 и сад и кад сам је први пут угледао. Моја снага, моја памет, моја љубав... моја", написао јој је у једној посвети Мили.

Међутим, у животу Александра Милића Милиграма дешавале су се и шокантне и тешке ствари:

"Имао сам све у животу и то сам изгубио због рата, мислио сам да од тога нема ништа горе. И таман када сам то помислио, мени су дијагностиковали малигну болест. Ја 1992. целу ту годину дана проводим у борби са болешћу, четири-пет пута сам колабирао, било је питање да ли ћу преживети иако сам цео живот био спортиста, гимнастичар. Ваљда је та промена психолошки утицала на мене. То је за нас било страшно, у тој најгорој ситуацији у којој смо се нашли, дешава се нешто још сто пута горе.

Моји родитељи су ту одиграли велику улогу, не показујући страх, гледали су на све позитивно и на крају се тако и десило. Иначе, док сам још био на хемиотерапијама, завршавао сам и годину факултета. Са отеклим рукама и браунилама ишао сам на факултет, а када сам оздравио отишао сам за Праг да студирам, где сам дипломирао бизнис администрацију - одсек маркетинг."

(Гранд онлајн)

 

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".