Савиндан је дан посвећен првом српском архиепископу Сави, сину Стефана Немање,великог жупана српског. Растко Немањић, потоњи Свети Сава, рођен је око 1175., а упокојио се у господу 27 јануара 1235. у Манастиру Трново у Бугарској.

Кад се пише живог Светог Саве, пише се, у ствари, почетак наше просвете у средњем веку. Срби га славе као првог учитеља и постоје многе приче, песме и легенде у којима Сава подучава српски народ разним вештинама.

Сава је 1219. успео да обезбеди самосталност српске цркве и постао њен први архиепископ. За седиште архиепископије одредио је Манастир Жичу, а православну цркву разделио је у осам епископија. За свога живота највише времена посветио је организацији српске државе и цркве, као и просвећивању српског народа. Написао је Житије Светог Симеона, односно биографију свог оца Стефана Немање, карејски, хиландарски и студенички типик, где је прописао правила живота у манастирима и цркви. Урадио је законоправило, познато и под називом Крмчија Светог Саве.

Нема сумње да је православна црква у Србији највише учинила да се већ у првим деценијама после њихове смрти прослави живот и рад Стефана Немање и његовог сина Саве, тако да се свест о вредности њиховог делања раширила у све српске крајеве, стварајући од њих култ. Вечерња с литијом, свечана јутарња и свете литургије, све уз појење песама у којима се величају дела Светог Сааве, сачувана су у свим крајевима где живе Срби.

Прослављање успомене и празника Светог Саве отпочео је у српским земљама под Турцима, најпре у црквама.Тек доцније се та црквена прослава развила у народну свечаност, и то у оним крајевима где је почела, више културна него политичка, борба против туђина и туђинских утицаја. Светосавске академије и свечаности одржавају се у свим српским крајевима.

Кнез Милош је наредбом од 5.фебруара 1827. прогласио Дан Светог Саве за нерадни, а онима који не би тог дана дошли у цркву или дућан затворили одредио да „не само глобу цркви плате, но и апсом и телесном казном каштиговани буду". Намесништво кнеза Михаила Обреновића одредило је 2.јануара 1840. да се Свети Сава сматра школским патроном.Тада су уведене и школске прославе по гимназијама.

У српском народу раширено је веровање да је Свети Сава чинио разна чуда. Многи му се и данас молитвом обраћају да им помогне. Свети Сава је прави пример епифаније-веровања да светитељи често походе људе у овоземаљском свету. Верује се да он стално путује по свим земљама где живе Срби.

Кад се од Пожеге крене према Чачку, у Овчарско-кабларској клисури, у једној пећини изнад Манастира Никоље, налази се извор воде за који се тврди да га је ударцем штапа створио Свети Сава да би калуђери имали воде. О овом извору Вук Караџић пише: "С горње стране у другој пећини има мали извор, који се зове Света вода, или како што калуђери говоре Савина вода.

И ова пећина је била зазидана, и кажу да су у њој неки испосници живјели, а сад људи из околних села долазе у Младу недељу, те пију те воде, умивају се с њом лијека ради. " Колико је овај извор био познат говори и податак да га је знаменити светски историчар Каниц забележио у својим путописима 1868.године. Он пише:"...и ове вернике привлачи нарочито у пећини изнад Манастира Никоље Савина вода која је надалеко чувена.

Прича се да су у тој пећини живели неки испосници који су се заветовали да никад неће окусити месо. Сваке младе недеље долази старо и младо из околине да пије воду, и још више, да опере очи, јер верује у њену лековитост." У Чачку је обичај да свако ко има ђака на Светог Саву обавезно у својој кући прави славско жито. Слави се као крсна слава.

МОШТИ СВЕТОГ САВЕ

Посмртни остаци Светог Саве, једног од највећих српских светитеља и првог архиепископа СПЦ, биле су сахрањене у манастиру Милешева. Међутим, након једног устанка Срба против Турака, тадашњи Синан паша је рекао да се мошти пребаце у Београд и тамо спале за казну. 

То је и учињено пре тачно 425 година, на данашњи дан, 1594. године.

Испоставља се да се на месту на којем је данас храм Светог Саве на Врачару десило поменуто спаљивање, јер у списима стоји да су мошти изгореле на брду Врачар. Али, у то време, Врачар није био толико велики и сматрало се да је то место где је Свети Сава спаљен заправо - данашњи Ташмајдански парк.
Тамо где је сада храм налазила се, наводно, мочвара, а на Славили се некада пецало, јер је ту била бара.

Синан паша је наводно дошао Цариградским друмом (данас Смедеревски пут) да спали Савине мошти. Хтео је да спали кости на што већем месту, како би што више грађана могло да види ломачу и затраши их, а управо је то место било центар свега, одакле се све могло видети.

Ипак, почетком 19. века Глигорије Возаревић, човек који је најзаслужнији за оснивање Народне библиотеке, мислио је да је пронашао место спаљивања, јер је на периферији нашао непознати дрвени крст. Заменио га је новим 1874, а цео крај је добио назив "Возарев крст". Данас се тај крај зове Црвени крст.

Али, ту није крај приче, јер је Одбор за подизање храма Светог Саве одлучио да се објекат подигне на врху Врачара, где се сада налази највећа православна светиња на Балкану, верујући да су ти спаљене мошти, јер се и одатле види добар део Београда.

Шта је права истина, можда никад нећемо ни сазнати, али треба имати на уму да је током 19. века Ташмајдан био градско гробље, где је кнез Милош и направио цркву, недалеко од места спаљивања, познатију данас као црква Светог Марка, посвећену свом сину Марку. Овим поводом, на дан спаљивања моштију Светог Саве, помолите се свецу овим речима:

- Велики украсе међу Светитељима, Богомудри оце Саво, молимо ти се, ми, слуге твоје, и припадајући вапијемо ти: не остави децу своју, оче, него свагда буди с нама, као што си обећао, да те и ми по дужности славимо, да те величамо, да прослављамо величину и силу твоју, и да ти принесемо достојну песму, кличући и говорећи: тебе величамо, Светитељу, тебе славимо, Светилниче, теби се клањамо, оче Саво, моли, молимо ти се, да се спасу они који славе Свети Спомен твој. АМИН.

(Пинк/Србија Данас)