Јавност је остала поприлично шокирана након ваше приче о последицама дијабетеса који сте доста касно открили, али хајде што су људи шокирани, колико сте кроз таква и слична осећања неверице пролазили ви сами када је установљена тежина вашег стања?

- И ја сам била шокирана, будући да нисам имала никакве симптоме, бар не оне за које сви знамо, нисам била ни жедна. Касније сам сазнала да је умор који сам осећала један од симптома, али то тада нисам повезала са шећером. Толике године устајем у четири ујутру, нисам више онако млада. Замор, умор, годинице... У то време сам напокон успела да скинем вишак килограма, ишла на јогу, здраво се хранила и самим тим се тај мој шећер маскирао. То се све дешавало пре више од три године. Онда су одједном почеле да ми отичу ноге, једва сам ходала и отишла сам у лабораторију да ми ураде крвну слику. Рекоше ми: Госпођо, морате хитно у болницу, вама је шећер скоро 30. Онда иде све по реду, испитивање од главе до пете, две недеље. Моја дивна и строга докторка Шумарац буквално ме је спасла. Шећер је подмукло направио доста штете на бубрезима, али све се да држати под контролом. Упозорили су ме да крвни судови у очима такође пате и да мора често да се проверава њихово стање.

Фото: В. Данилов

 

- Пре годину дана ми је пукао крвни суд у једном оку. Очна клиника, инјекције у око, нема бољитка, сваког дана све мутније. Кажу, мораће операција. Ужас. Онда пукне крвни суд и у другом оку. Све мутно и све мутније. Идемо на још једну туру инјекција, можда буде боље. Онда се деси оно што се дешава у теорији, али не у пракси, а то је инфекција. Једно око боли и отиче, боли и глава. Доктори, други доктори, хитан пријем на ВМА, сутра операција. Мислила сам да нећу моћи то да издржим, али доктор Ковач ме је расплашио. Наравно, морало је и друго око да се оперише, али то се десило после месец дана. Ух, животе, није ми лако ни сада кад се сетим.

Три месеца сте провели у слепилу, како је то изгледало?

- Буквално ништа видела нисам, само светло и таму, а онда у једном периоду ни то. Свашта пролази кроз главу, хиљаду питања, неверица, па онда саму себе бодрим, како то није коначно и како ћу сигурно прогледати, да мора да постоји неки лек. На сву срећу, сви знамо напамет где нам се у кући налазе ствари, али нисам могла да знам шта облачим, онда ми сестра извуче из ормана ствари, па стави на кревет, па опише где шта стоји. Немоћ је много гадна, али нисам хтела да јој се препустим. Напипавала сам ствари... Најгоре је било кад треба да једем. Кажу ми шта је у тањиру и где се шта налази, само виљушка или кашика.

Када сте повратили вид и каквог је он данас квалитета?

- После операције почела сам да видим обрисе. Опоравак је спор, нијансе су у питању и не зна се колико ће то све трајати. Видим 50 одсто, могу да функционишем, али нису ми јасни детаљи од те магле. Наравно, боље је него пре шест месеци, али далеко од доброг.

Фото: Јутјуб принтскрин/Prakticna zena

 

Поред свих поменутих потешкоћа, не излазите из куће већ дужи период, будући да су дијабетичари нарочито на мети вируса. На који начин вас је та самоизолација погодила и да ли вам је можда и теже пала од неких физичких тегоба?

- Е, то је у ствари најгоре. Нисам била у продавници више од годину дана. Прошле недеље уђем у неку радњу с гардеробом, светло блешти, ништа не видим, окренем се и изађем. У дрогерији слична ситуација, много артикала нових, ништа не видим шта је шта, морам наочаре, па да приближим сваки производ... Баш ми фали да шетам по радњама, да видим шта има, да се обрадујем.

Шећер сте данас довели до нормале, али шта то тачно значи за вас и шта је оно што вероватно свакодневно пролазите како би то стање остало добро?

- Слушам лекаре и све држимо под контролом. Шећер ми је одличан, као с рекламе, а имам и полинеуропатију, опет због шећера, спорије ходам, али вежбам. Син Марко ми је купио ону траку за ходање, па се трудим. Али не видим добро, све ми је у магли. Могу поруке на телефону да читам, тити на ТВ-у, али не могу књигу и то је стварно тешко, али се надам да ће се и то десити једног дана. Редовна и здрава исхрана су кључ свега. У младости смо јели свакојаку брзу храну, избегавали салате и смејали се кад мајка инсистира на воћу. На сву срећу за данашње генерације, здрав живот је у моди па ће то само добро да им донесе. Имам три оброка и две ужине, само не једем бело брашно, шећер, сухомеснате производе, мада и то понекад помало. Једем много поврћа у разним облицима, рибу, пилетину... Пре главних оброка узимам инсулин који ништа не боли, то ми је већ рутина, као прање руку.

(Story)

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".