Pisac je ceo svoj život voleo samo jednu ženu i bio je u stanju da je čeka do smrti. Međutim uspeo je da je dočeka i dosanja za života, ali to je na žalost trajalo veoma kratko. Mada verujemo da bi njemu i čitav životni vek bio mali da ga provede sa svojom muzom i večitom inspiracijom.

Foto: Vikipedija

 

Milica Babić je rođena 2. septembra 1909. godine u Bosanskom Šamcu. Bila je ćerka imućnog trgovca Stevana i Borke. Još kao mala pokazivala je umetničke sklonosti, pa ju je otac poslao u Beč na školovanje. Tamo se usavršavala u Školi primenjenih umetnosti, da bi se kasnije specijalizovala za pozorišni i modni kostim. 1931. godine Milica dolazi u Beograd i postaje slikarka kostima, odnosno kostimografkinja u Narodnom pozorištu.

U to vreme se i udala za Nenada Jovanovića, uglednog novinara i prevodioca sa kojim se 1939. godine preselila u Berlin, gde je i upoznala Ivu. Nenad je u Berlinu postavljen za atašea za štampu. S obzirom na to da Milica nije mogla da bude samo supruga atašea, u Berlinu je radila kao modni dopisnik Politike.

Drugi svetski rat bio je mučan kako za Nenada, koji je dobar deo rata proveo u logoru Dahau, tako i za nju. Ipak, kada je zemlja bila oslobođena, pozorišni život u Beogradu je procvetao i tako je Milica mogla da zasija u svom talentu. U sveopštoj nemaštini pravila je kostime samo od želje, mašte i kreativnosti.

Foto: Vikipedija

 

Andrić je bio prijatelj ovog para i sve do Nenadove smrti čeznuo je za Milicom, koja je bila njegova inspiracija i ljubav. U pismima koja je slao ovom paru, Andrić se potpisivao kao Mandarin, jer mu je taj nadimak upravo ona nadenula.

Nakon gotovo 20 godina druženja i poznanstva, 1957. godine, Nenad je preminuo. Pisac više nije znao kako da krije svoju ljubav prema Milici, pa su se samo godinu dana kasnije Ivo i Milica venčali. Tada je otkrio da je Milica zapravo "Jelena, žena koje nema". Ona nije plod mašte, već je plod njegove višedecenijske čežnje za Milicom.

Milica je uz njega bila u jednom od najvažnijih trenutaka u životu – na svečanosti povodom dodele Nobelove nagrade za književnost, 1961. godine. NJihova veza je, nažalost, trajala mnogo kraće od čežnje i čekanja. Milica je 1968. godine preminula. Tada je napisao:

"Sada vidim - naša je sudbina da sagorimo. Uvek sam tako osećao svet i sebe u njemu, iako nisam uvek imao snage ni mogućnosti da toj istini pogledam u oči i da je mirno prihvatim. Sad, kad je sve dobro moje u jednom trenu izgorelo, vidim jasno: sve što se na zemlji rađa i pod suncem živi ide tim putem. I tome ne treba tražiti razloga, smisla ni objašnjenja."

Nakon njenog tragičnog odlaska, on se sasvim povukao u sebe, izbegavao je društvo i događaje, a zdravlje ga je sve više popuštalo. Preminuo je 7 godina kasnije, 1975. godine, a njegova urna je položena u Aleji zaslužnih građana, pored groba njegove jedine ljubavi.

Iza njega su ostala bezvremenska dela koja imaju univerzalnu vrednost i njegova ljubav sa Milicom Babić o kojoj se i danas piše i priča.