Duško je penzionisani pukovnik Vojske Jugoslavije i Vojske Srbije. Bio je ratni komandant 53. graničnog bataljona Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije tokom bitke na Košarama.

Pedeset i treći granični bataljon nije imao rezervne položaje. On je obezbeđivao i branio najteži i najsuroviji deo državne granice gde su naši graničari ginuli i u miru i u ratu. Pored naših hrabrih pilota oni su imali najteži zadatak od svih jedinica tadašnje vojske.

Dakle,1998. i 1999. godina su bile veoma teške, ali srpski graničari su bili vojnici u obaveznom vojnom roku koji su imali izuzetnu sposobnost odbrane. Duško je u intervjuu  za naš Nportal istakao da mu je žao svih onih vojnika koji su stradali za domovinu i  istakao je da oni trebaju biti ponos i uzor mlađim generacijama kao i da se negovanje patriotizma mora nastaviti. 

Sivi dani devedesetih su oduzeli živote mnogi mladića. Kako ste se tada osećali i koje misli su Vam bile u glavi? 


- Naša poznata glumica, Mira Banjac nakon smrti glumca Nebojše Glogovca i Marinka Madžgalja je rekla sledeće:
"Ja  kad vidim mladost da nestaje, sramota me što sam živa". Ja danas, kad vidim mladost koja je nestala tih devedesetih godina, sramota me što sam živ. Mada sam i ja devedesetih godina u toku dešavanja bio u tridesetim godinama. Misli tada i misli danas nisu iste.Tada ste jednostavno razmišljali da izvršite zadatak, ono što vam je poverila država. Jednostavno, bili ste na to skoncentrisani i niste razmišljali o posledicama koje se mogu desiti. Neke odluke koje sam tada donosio, ne znam danas da li bi imao hrabrosti da ih donesem. jedostavno, smo bili piprimljeni na to. Odnosno ja sam od 1987. godine, od početka svoje službe  bio u jedinicama friškog korpusa. Prosto je takva situacijaa bila i navikli smo se na takvu situaciju. 
Tako, da onog dana kad je počela nato agresija tih devedesetih  godina svaki dan smo bili u ratnom stanju. 

"Cilj bitaka na Košarama i Paštriku je bio odbrana državne granice  što je imalo za rezultat, do kada nije potpisan Kumanovski sporazum nijedan strani vojnik nije kročio svojom nogom na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije, odnosno na teritoriju Kosova i Metohije."

Bitka na Košarama počela je 9. aprila, a završila se 10. juna 1999. godine. U javnosti se ne pominje toliko često bitka na Paštriku i "Operacija Strela" koja se odigrala 26. maja, a bila je od izuzetnog značaja za Srbiju. Pomenuta vojna operacija sadržana Oslobodilačkom vojskom Kosova, NATO vojnicima i stranim plaćenicima. Komandant je istakao da je nezahvalno što se u javnosti porede te dve bitke. 


-Bitke na Košarama i Paštriku su bile u svrhu odbrane državne granice. Veoma je nezahvalno što se u javnosti često govori koja je bitka važnija. Da li je bitka na Košarama ili Paštriku? To je kao kada bi pitali da li je važnija Cerska ili Kolubarska bitka? Važne su bile obe bitke. Pokušaću da objasnim u čemu je značaj na Košarama, a u čemu je na Paštriku. Značaj bitke u širem redu karaule Košare, ogleda se u tome što je to bio početak kobne agresije na našu zemlju.  I da su albanski teroristi i albanska regularna armija uspeli da prodru na teritoriju Kosova i Metohije, to bi zakomplikovalo dalju situaciju. Dakle,to je bio početak agresije i bilo je bitno zadržati aresore na državnoj granici. 
Bitka na Paštriku se odvijala krajem maja početkom juna. Značaj je te bitke je da se odbrani državna granica, jer cilj agresora je bio da se zauzme neko veće mesto kao što je Prizren ili Đakovica . Cilj je bio da se zazume neko važnije mesto  kako bi oni imali uspeh u toku kopnene agresije. Da zaključimo, cilj bitaka na Košarama i Paštriku je bio odbrana državne granice što je imalo za rezultat, da kada je potpisan Kumanovski sporazum nijedan strani vojnik nije kročio svojom nogom na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije, odnosno na teritoriju Kosova i Metohije što je našem političkom  i vojnom rukovodstvu dalo mogućnost da dođe do kakvog takvog sporazuma kao što je rezolicija 12 /44. 

Foto:Vikipedija/printskrin/Milan Novakovic/Profimedia/google maps

 


Kakvi su bili strateški planovi? 


-Cela Jugoslavija, a posebno prištinski korpus i treća armija, imala su dva jedinstvena zadatka. Prvi zadatak je bio da ljudstvo i materijalna sredstva sačuvaju od masovnih udara iz vazduha i sa distance. a drugi zadatak je bio da se ni po koju cenu ne dozvoli da strane trupe silom uđu na prostor Savezne Republike Jugoslavije, odnosno na prostor Kosova i Metohije. Mi smo odlično poznavali taj prostor, poznavali rejone i bili na sve to pripremljeni. Znali smo da ne možemo nikakvu pomoć dobiti sa strane, jednostavno, oslonili smo se sami na sebe. Uspeh odbrane državne granice treba prepisati pre svega vojnicima  na dobrovoljnom služenju vojnog roka, umešnom komandovanju i na neki način preduzimanju mera protiv vazduhoplovnih napada. Nama je u toku 78 dana agresije poginulo više vojnika u borbi sa šiptarskim teroristima nego u borbi protiv nato avijacije.  Dakle, mi smo bili pripremljeni na to što nas očekuje. Nije bilo nikakvog iznenađenja. 


Koliko je bilo vojnika, da li ih je bilo dovoljno i kako su tekli razgovori? 

-Na granici i na karaulama nije bilo dovoljno vojnika da odbrane državnu granicu. Ali, naša javnost treba da zna pogotovo ljudi koji nisu upućeni. Pripadnici graničnih jedinica ne brane državnu granicu, oni obezbeđuju državnu granicu, njihov zadatak je da zaustave agresore na državnu granicu dok ne dođu jedinice iz dubine. Graničari su taj zadatak završili. Ali, treba imati u vidu sledeće: u vreme Nato agresije smo bili najtežem mogućem položaju. Imali smo agresiju od jedne od najmoćnijih vojnih avijacija na svetu i imali smo oružanu pobunu, a nismo imali nijednog saveznika. Obrazloženje, zašto na državnoj  granici nije bilo više vojske leži u činjenici da je veliki broj jedinica bio angažovan na povlačenju oružane pobune na prostoru Kosova i Metohije, jer znate posle OEPS-a bio je kordiriran napad avijacije i oružane  pobune. U tome se dakle ogleda situacija, graničari su izdržali cela tri dan i odlučili dalji tok bitke karaule Košare. 

Kako su tekli razgovori između vojnika? 


-Pa verujte, to su zaista bili obični razgovori. Sećam se priče dvojice vojnika. Kada je blizu njih pala minobacačka mina, tada su ostali živi, tada su se zagrlili.  Mogu da tvrdim da su graničari bili najbolju vojnici. O tome najbolje govori izjava komadanta generala Lazarevića koja glasi: "Pre agresije, u toku agresije i nakon agresije komandovao sam različitim sastavima vojske i policije, najviše poverenja imao sam u vojnike graničarske jedinice. "

"Prilikom povlačenja sa Kosova i Metohije upečatljiv prizor ostao" 

Video sam tu kolonu i setio se te priče i to je na mene ostavilo utisak, kako se ta kolona povlačila  i nikada je neću zaboraviti- priseća se komadant. 

Da li je bilo znakova za primirje?  


- Taj dan kad je potpisan Kumanovski sporazum, apsolutno nismo ni znali da je potpisano i primirje. Kako se bližio kraj rata i kako je opadao intenzitet vazdušnih udara u Centralnoj Srbiji, tako se intenzitet vazdušnih udara pojačavao na prostoru Kosova i Metohije. Oni su tada imali određenna saznanja da nisu naneli gubitke  frisko korupus na prostoru Kosova i Metohije. Čekali smo primirje, ali nikada ga nismo mogli osetiti. Za mene je prilikom povlačenja sa Kosova i Metohije upečatljiv prizor ostao. Setio sam se priče starih Đakovčana koji su govorili 1941. godine kada su Italjani zauzeli Đakovicu, zauzeli Methoju, da su Srbi i Crnogorci iz Đakovice i Dečana krenuli ka Čakoru, da beže prema Croj Gori. Čelo je bilo na Čakoru, a začelje na Đakovici. Isto tako je bilo i 1999. godine. Video sam tu kolonu i setio se te priče i to je na mene ostavilo utisak, kako se ta kolona povlačila  i nikada je neću zaboraviti. 


Kako danas žive porodice poginulih vojnika? 


-Kada su u pitanju porodice poginulih, tome je na neki način posvećena posebna pažnja. Kada se završi rat, država zbrine porodice poginulih, ratne invalide, ranjene vojnike. Porodicama poginulih se odaje se na neki način priznanje, međutim mnogo je ratnih veterana, vojnika koji su oboleli od posledica rata  a da ne znaju da je ta bolest od toga i po tom pitanju bi zaista nešto trebalo da se uradi. Odlikovanja zaista svakom prijaju  i ona ne sam da treba da služe borcima, već njihovim potomcima, daljim generacijama. Malo je zakašnjeno sa tim, imajući u vidu šta se sve dešavalo dve hiljaditih godina. Ali, evo sada razim manifestacijama obeležavamo događaj 1998. i 1999. godine, da ne pominjem da je 1998. godinna isto bila teška. Za kraj bih poručio mladim ljudima da pre svega neguju patriotizam i da im borci služe za primer. Ponavljam još jednom, a to bi hteo da bude udarno u ovom tekstu, da su nato agresiju , izneli vojnici na redovnom služenju vojnog roka. Zbog toga je obavezno vraćanje služenje vojnog roka. 

BONUS VIDEO: