S kadionicom, u koju je stavio hladan tamjan, Teodosije je tražio mesto gde bi se nastanio i osnovao manastir, i zaustavi se onde gde se ugljevlje razgori samo od sebe.

Tu se nastanio i otpočeo podvizavati. Uskoro se sabra oko njega mnogo monaha raznih jezika. Zato je on sagradio po jednu crkvu za svaki jezik, te se tako istovremeno služilo i pojala slava Božja na grčkom, jermenskom, gruzijskom itd.

No u dan pričešća sva bratija sabirala se u veliku crkvu u kojoj se služilo na grčkom jeziku. Trpeza je bila zajednička za sve, zajednička i sva imovina, zajednički trud, zajedničko trpljenje a neretko i - gladovanje.

Teodosije beše uzvišeni primer života svima monasima, primer u trudu, molitvi, postu, bdenju i u svima hrišćanskim dobrodeteljima. I Bog ga obdari darom čudotvorstva, te je mogao isceljivati bolesne, na daljinu se javljati i pomagati, zveri krotiti, budućnost predviđati, hleb i pšenicu umnožavati. Beše mu molitva na usnama danju i noću.

Danas izgovorite ove reči:

Potocima tvojih suza besplodnu pustinju si obrađivao i uzdasima iz dubine duše, umnožio si velikim trudom svoje talante.

Bio si svećnjak svetu, sijajući svojim čudesima, Teodosije oče naš: Moli Hrista Boga, da spase duše naše.

Upokojio se mirno u Gospodu kada mu beše sto pet godina od rođenja (529. godine).

BONUS VIDEO: