Bila je nedelja, prvi predvečernji časovi. Na prostoru između hotela „Balkan” i „Moskva” bilo je veselo, igrao se „moravac”, „kozaračko”, „kazačok”...
A onda je odjeknula snažna eksplozija na samo nekoliko metara od osmehnute mase. Kao iz vulkana, uvis je šiknula zemlja pomešana s kamenim kockama i delovima rasprsnute granate. Srećom, nije bilo mrtvih, nekoliko ranjenih odmah je otpremljeno u bolnicu.
Istog trenutka o celom događaju obavešteni su oficiri OZNE, Odeljenja zaštite naroda, i vrlo brzo dignuta je uzbuna. Stvar nije bila nimalo naivna, bar ne za one koji su u potrazi za neprijateljem morali u podzemlje grada. Sedam dana i sedam noći kroz lepljivi mrak, smrtonosne rafale, podmukle bajonete, često zubima za grlo...
O tom danas malo znanom, nekima neverovatnom, zbivanju ispod beogradske kaldrme pisani trag ostavio je Mirko Jovićević u knjizi „Smrt je dolazila iz podzemlja” koju je 1986. godine objavio Kulturni centar iz Gornjeg Milanovca. Danas ju je teško naći, a u redakciju Politike stigla je pravo s buvljaka, zaturena među mnoštvom kupusara koje je vreme (nezasluženo) pregazilo. Nastala je na osnovu razgovora borca i, docnije, novinara Mirka Jovićevića s neposrednim učesnicima akcije koja je nosila šifrovano ime „Grmeč”.
Pre svega s Gojkom Kraljevićem koji je tada predvodio vojnike Drugog bataljona Druge brigade Četvrte beogradske divizije KNOJ-a (Korpusa narodnog oslobođenja Jugoslavije) zadužene da očiste podzemlje tek oslobođenog grada od specijalno obučenih diverzanata
Priča koja sledi preuzeta je iz te knjige sa, za potrebe novina, nužnim skraćivanjima.
Ciklon iz Berlina
Dok je u ratni dnevnik upisivao 24. oktobar, Gojko Kraljević, tada komandant bataljona u Šestoj ličkoj brigadi, za trenutak je zaustavio pero na ispisanom datumu koji mu se učinio poznat... Pa danas mi je rođendan! Dvadeseti... procedio je s osmehom. Moram da nađem nešto, da drugove počastim bar konzervom. Jedanput u životu se puni dvadeset godina...
Umesto da se baci u potragu za konzervama koje su nudile bar deo svečarske atmosfere, stigao je kurir s nalogom da se odmah javi komandi u Đušinoj ulici. Tu je predvodnik diverzanata saznao da je postavljen za komesara Drugog bataljona Druge brigade Četvrte beogradske divizije KNOJ-a koji je imao zadatak da lavirinte beogradskog podzemlja očisti od neprijateljskih vojnika i diverzanata. A otkud oni tu, kad su četiri dana ranije nemačke jedinice isterane iz našeg glavnog grada?
Foto: N. Fifić
Svakodnevni teški porazi nemačkih armija na Istočnom frontu i brzo napredovanje Crvene armije bili su jasan znak nacistima da je poraz vrlo blizu i da valja otvoriti takozvani drugi front. Tako se rodila zamisao o pokretanju operacije „Ciklon-Jug” sa zadatkom da u pozadini neprijatelja i u oslobođenim gradovima vodi nevidljivi ali po posledicama užasan rat. (Ciklon je pojam kojim meteorolozi označavaju polje niskog atmosferskog pritiska koje se nečujno kreće iznad zemlje donoseći stravične nepogode i olujne oblake.)
Uspostavljeni su specijalni diverzantski odredi za delovanje u pozadini Crvene armije i u oslobođenim gradovima na koje su nemački okupatori posebno bili kivni, a Beograd je među njima ubedljivo zauzimao prvo mesto.
Tog svog rođendanskog predvečerja Gojko Kraljević čuo je, s vrlo visokog mesta, da je jedan takav odred od 175 esesovaca, posebno obučavan za podzemne operacije, još početkom septembra (1944) u najvećoj tajnosti stigao u Beograd i smestio se u njegovo podzemlje u unapred pripremljena skloništa. Za njihov dolazak i zadatke koje će početi da obavljaju kad nemačke jedinice napuste Beograd, osim najodgovornijih iz SD (Službe bezbednosti) i Gestapoa, niko nije smeo da zna. A oni su o gradu znali sve. Imali su planove čak i najmanjih objekata, neki su i govorili srpski. Znali su adrese najviših partizanskih rukovodilaca...
Foto: Profimedia
Kraljević je čuo i podatak da je, šaljući diverzante u Beograd, general Krebs, načelnih kopnenih snaga Trećeg rajha, grupenfireru Hancu, predvodniku specijalaca, rekao da je njihov zadatak miniranje zgrada, vojnih i civilnih objekata, ubijanje rukovodilaca, sečenje električnih vodova i kanalizacionih cevi, rušenje saobraćajnica, prikupljanje raznih korisnih podataka, stvaranje (nove) obaveštajne mreže, trovanje hrane i vode, unošenje nemira i panike među građane...
Tragovi njihovih zločina već su bili vidljivi: na ulicama bi svakog jutra osvanulo po nekoliko mrtvih boraca, naših i sovjetskih oficira, obično ubijenih kamom s leđa.
S ovim i ovakvim protivnikom, nevidljivim i dobro obučenim, morao je da se suoči Gojko Kraljević sa svojom jedinicom koja je podeljena u deset grupa od po osam vojnika.
I zubima za grlo
Akcija je počela 27. oktobra.
Dok su se kretali prema raskrsnici koju čine Nemanjina i Ulica kneza Miloša, čekala ih je zastrašujuća zagonetka s hiljadu nepoznatih. Naoružani bombama, noževima, „gvozdenim štitovima” i automatima borci još nisu znali ni kuda idu ni šta ih čeka. Tek kad su otvorili poklopac šahta kod zgrade današnjeg Ministarstva inostranih poslova i zagledali se u mračnu i memljivu rupu, znali su da ih očekuje nešto što dotad niko od njih nije iskusio. Jedini putokaz bio im je oskudni plan kanalizacione mreže.
Osmorica iz te prve grupe oprezno su se spustila u tamu hodnika i tek im je tu Gojko Kraljević konačno rekao zašto su pod zemljom:
- U ovim podzemnim hodnicima su nemački diverzanti. Posebno su obučeni i naoružani do zuba. Ako ih ne uništimo, oni će nas jer su u prednosti pošto nas čekaju na nišanu. Automate upotrebite samo u krajnjoj nuždi jer možemo međusobno da se poubijamo. Krećite se što tiše, nečujno. Ako se neko boji, nek se sad javi. Posle će biti kasno. Razumećemo da to ne čini iz kukavičluka...
Niko se nije javio. Jedan za drugim, pažljivo su krenuli niz strminu prema železničkoj stanici. Vidljivost je bila slaba, čujnost još gora jer je voda tutnjala cevima a dopirala je i buka s kaldrme iznad njihovih glava. A onda su, iznenada, meci presekli pomrčinu. Borci su hitro zalegli i, puzeći u tišini, krenuli prema mestu otkud su ispaljeni rafali. Usledilo je rvanje i gušanje. Noževi su bili jedino oružje koje je moglo da se koristi. Uz tutanj cokula u bekstvu i nekoliko pucnjeva završen je prvi sukob u podzemlju grada. Trojica Nemaca su ubijena, dvojica zarobljena. U „očišćeni” deo podzemlja postavljena je straža sa zadatkom da obezbeđuje pređeni deo kanalizacije i šahte na kolovozu.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Traganje je nastavljeno posle kraćeg predaha. Prešli su tek stotinak metara, a čekalo ih je još punih 35 kilometara, koliko je tada bila dugačka beogradska kanalizacija. Pretraživanje podzemnih hodnika oko železničke stanice i današnje mostarske petlje bio je tek početak posla, opasnog i krajnje neizvesnog. Ispod Birčaninove ulice zagolicao ih je miris dima. Prvo su čuli zavijanje a onda i lavež i u oskudnom svetlu spazili postariju ženu sa psom u naručju. Ona, Danica Doder, pomogla im je da otkriju četvorcu SS oficira skrivenih u podrumu njene kuće u Tiršovoj ulici.
U toku prepodneva pohvatali su i likvidirali sedamnaestoricu Nemaca i njihovih domaćih sledbenika.
Ćutljivi grupenfirer
Čišćenje područja današnjeg Savskog venca nastavljeno je istog dana, odmah posle malog predaha. Unutra su ih i dalje čekali otrovna isparenja, mrak gust kao testo, bujica prljave vode i cevi nemačkih automata. Baterijske lampe nisu smeli da upotrebljavaju, pa su išli i puzali gotovo nasumice, s rukama ispruženim ispred sebe. Sporo su napredovali, hodnici su se granali a oni su morali da provere svaki kutak. Kad bi napipali neki predmet, kamen, konzervu ili cipelu zastajao bi im dah, obuzimala jeza. Ipak, niko nije otvoreno pokazivao da se boji. Za strah nisu imali vremena.
Odjednom, kad su se tome najmanje nadali, iz pomrčine se prosuo rafal. Zatim još nekoliko. Upali su u nevidljivu zasedu koje su se najviše i pribojavali. To je bila ta prednost neprijatelja. Borci su ih tražili, a oni su ih čekali na noževe i cevi. Onda je odjeknula i eksplozija. LJudi su pomislili da su bombu bacili Nemci i da su se već pomešali s njima. Počeli su da jedan drugog hvataju za guše. Vrlo brzo se, pak, ispostavilo da se njihov saborac Duško spotakao, razmahnuo rukom i svojom bombom zagrebao zid. Rezultat stravičan: jedan mrtav i dvojica teško ranjenih partizana. Ostali su hitro pojurili napolje da zbrinu ranjenike, a u podzemlje se spustila druga grupa.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Drugog dana stražar koji je diskretno čuvao ulaze u kanalizaciju dojavio im je da je primetio ženu koja je u jedan šaht upravo ispraznila kantu za smeće sumnjivog sadržaja. Posle ispitivanja žene utvrđeno je da je u šaht u određeno vreme spuštala konzerve hrane za nemačke diverzante i da je od početka rata radila za Gestapo. Uz to, zahvaljujući njoj, uhvatili su i grupenfirera Hanca, komandanta diverzanata koji se skrivao u kući pored mostarske petlje. Predao se bez otpora, ali je odbio da svojim vojnicima izda naređenje da se predaju. Borba kroz podzemna „creva” nastavljena je nesmanjenom žestinom.
Trećeg dana čuvari šahti su kod današnjeg hotela „Beograd” primetili da se lagano pomiče jedan poklopac i iz podzemlja se, jedan po jedan, pojavljuju nemački vojnici. Jedinica zadužena za nadzor izlaza iz kanalizacije uhvatila je četrdesetoricu isprepadanih ljudi koji su pokušali da spas od potere kroz kanalizaciju nađu na beogradskim pločnicima.
Foto: N. Skenderija
Bombom u glavu
Onda je stigla obavest da je u bolnici smeštenoj u zgradi bivše Vojne akademije nastala panika. Ranjeni partizani i crvenoarmejci su saznali da su njihovu kuhinju posetili nezvani gosti i zavladao je strah da su im možda otrovali hranu. Borci Gojka Kraljevića su na nekoliko metara od bolnice primetili pukotinu u kolovozu i odmah pripremili bombe. Trenutak kasnije nestali su pod zemljom. Prvo su odjeknuli rafali, zatim bombe, a onda je pokuljao gust, zagušljiv dim. Potom su se pojavile garave prilike a prisutni su jedva prepoznali Gojka i njegove saborce. Naime, Nemci su posle kraćeg okršaja zapalili neke predmete da bi im osujetili napredovanje i nestali. Sve dok ih nisu uhvatili na drugom kraju mračnog hodnika. Više ih nije bilo u podzemlju Savskog venca.
Podzemni borci sad su krenuli prema kolektorima ispod današnje Očne klinike u Đušinoj ulici, odakle su se kanali račvali prema Dunav-stanici, Botaničkoj bašti i drugim delovima grada. Kanalizacija je tih dana bila puna leševa. Diverzanti su ubijene u zabačenim ulicama, među kojima je bilo dosta naših oficira, po pravilu sklanjali u šahtove. Tajanstveni nestanci ljudi objašnjeni su tek kad je počela bitka pod zemljom, gde su borci ispruženim rukama tražili i put i neprijatelja koji se oglašavao rafalima ili reskim udarcima bajoneta. Svakog trenutka neko bi pao ili jauknuo kratko, prigušeno. Mešale su se kletve na nemačkom i srpskom jeziku. Spoticali su se o mrtve i ranjene.
Oko Vukovog spomenika nastala je prava klanica. Prvo je otvoren šaht koji je bio van domašaja pogleda prolaznika kod Tehničkog fakulteta, ali je jezivo iznenađenje došlo spolja! Među borce je, po svemu sudeći iz obližnjeg dvorišta, doletela ručna bomba. U glavu je pogodila Danila Đurovića Fiću, Gojkovog zamenika, i odskočila na pločnik. Prekaljeni ratnik s Neretve i Sutjeske munjevito je zgrabio i bacio tamo odakle je i došla. Odjeknula je strahovita eksplozija.
Foto:Jutjub printskrin/Ksenija Savicevic
Čim su se našli ispod zemlje, rasporedili su se u polukrug, pretražujući metar po metar mračnog tunela. Na raskrsnici su se hodnici račvali levo i desno, tu su bili i neki stubovi, pogodno mesto za zasedu. Borci koji su bili na čelu postavili su ispred sebe gvozdene grudobrane, dobre i protiv metka i protiv bajoneta. Oni pozadi takođe su puzali, držeći jedni druge za noge, da ne bi izgubili pravac ali i da bi osetili prisustvo svog. Onda je tminu presekao odsjaj oštrice bajoneta, pa zaglušujuća detonacija bombe. Sve se pretvorilo u haos kotrljajućih tela i jektavih uzvika. Hvatali su se za grlo međusobno, pa onda s neprijateljem. Krajnji rezultat glasio je: od knojevaca niko nije stradao, dvojica diverzanata bila su mrtva a trojica zarobljena.
Poslednji kilometar
Kraj krvavih borbi u mraku podzemlja lagano se nazirao. Prvo su savladani Nemci, njih osmorica, koji su se sakrili u čeličnim kasama u podrumu Državnog arhiva, potom su osujećeni dok su pokušavali da preseku vodovodne cevi a kod „Mostara” je u poslednjim trenucima, jureći kroz tmasto klizavo podzemlje, sprečeno da miniraju vodovod. Svuda krv, rane i smrt. Potresne scena stradanja, bezglasne suze majke koja je posle tri godine ratovanja prvi put videla sina a on odbio da pođe s njom i posle desetak minuta borbe mrtvog ga grlila.
Poginule su menjali novi, samo je smrt bila stalna. Ona i užasi borbe s nevidljivim protivnikom. Samo rafali, bombe, noževi i zubima za grlo. Iz podzemlja jednog dela grada u drugi. Poslednji, 36. kilometar strave kotrljao se hodnicima koji su otpadne vode izbacivali u Dunav. Prvih stotinak metara pucali su samo knojevci. A onda su se iz malih bočnih prolaza, koji su vodili od šahti, oglasili sumanuti rafali nemačkih šmajsera, pa bombi. Naši su uzvratili. Na prostoru oko Dunav-stanice uhvaćeno je i likvidirano tridesetak nemačkih diverzanata. Beogradska kanalizacija bila je čista...
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
O strašnom događaju na kraju je svedočila i jeziva statistika: „Za sedam dana, koliko je trajala akcija čišćenja, ubijeno je ili uhvaćeno svih 175 nemačkih diverzanata, školovanih i pripremanih da uništavaju i zagorčavaju život Beograđanima. Ovom broju treba dodati i nekoliko desetina likvidiranih ili zarobljenih zaostalih nemačkih vojnika i njihovih saradnika.
Poginulo je i oko 60 boraca Drugog bataljona Druge brigade KNOJ-a koje je predvodio Gojko Kraljević. Broj ranjenih bio je znatno veći. Bataljon više nije postojao. Za vreme akcije ili posle nje oko 25 boraca upućeno je na lečenje u duševne bolnice iz kojih se neki nisu ni vratili...”
BONUS VIDEO:
