Stoga, advokat Dragana Vidaković objašnjava da su svi neradni dani definisani Zakonom o državnim i drugim praznicima.

- U slobodnom govoru nazivamo ih i jednostavno „praznik“. Zaposlenima koji na neradni dan ne rade, odnosno na praznik koji se praznuje neradno, za taj dan isplaćuje se naknada zarade u visini dvanaestomesečnog proseka. Zaposlenima koji na neradni dan, ipak, rade, isplaćuje se uvećana zarada u iznosu od 110 odsto osnovne zarade - kaže Vidaković.

Ukoliko bismo terminološki koristili zakonski naziv „slobodnog dana“, nikada ne bi dolazilo do zabune oko toga šta je neradni, a šta slobodan dan.

- Slobodan dan je, zapravo, nešto što se u zakonu zove nedeljni odmor. Naime, u toku nedelje svakom zaposlenom mora da se obezbedi 24+12 časova neprekidnog odmora. Po pravilu, nedeljni odmor se koristi nedeljom. Takođe, kako radna nedelja traje pet dana, po osam sati rada, nedeljni odmor po pravilu pada za vikend. Međutim, poslodavac može i drugačije da organizuje radnu nedelju. Na primer, tako da se za sve ili pojedine zaposlene, prema rasporedu, nedeljni odmor koristi u sredu i četvrtak - navodi Dragana Vidaković.

Postoji jasan odgovor od ministarstva nadležnog za poslove rada, kao i Vrhovnog kasacionog suda, na pitanje šta se dešava u slučaju da neradni dan pada na slobodan dan.

Dakle, pravilo je sledeće: ukoliko neradni dan pada na dan na koji zaposleni inače ne bi radio, odnosno spada u nedeljni odmor, tom zaposlenom ne plaća se naknada zarade za taj dan.

- Zakon o državnim i drugim praznicima pravi jedan jedini izuzetak u kojem „pomera“ neradni dan, a to je samo u slučaju da datum koji se praznuje neradno padne u nedelju, i ne radi se prvog narednog radnog dana. Dakle, ukoliko praznik pada na neradni dan, ne radi se u ponedeljak - zaključuje advokat Dragana Vidaković.

Isto tako, zaposleni neretko praznične neradne dane nastoje da spoje sa godišnjim odmorom. Međutim, ako postoji potreba za angažovanjem, poslodavac može radniku da odloži korišćenje odmora.

- Opšte pravilo je da poslodavac definiše raspored korišćenja godišnjeg odmora uz konsultaciju sa zaposlenim, a imajući u vidu potrebe posla. Samim tim, logično je i pravilo da ako to zahtevaju potrebe posla, poslodavac može samoinicijativno da izmeni vreme određeno za korišćenje godišnjeg odmora. U ovom slučaju, poslodavac mora da ispoštuje rok u kojem mu je omogućeno da ovu izmenu izvrši – najkasnije pet radnih dana pre početka godišnjeg odmora. Kada odmor počne, nema više promena - pojašnjava advokat Marija Čabarkapa.

Takođe, sve koje zanima šta se dešava u slučaju da je zaposleni već platio smeštaj za zimovanje, a poslodavac želi da promeni korišćenje odmora, odgovor je sledeći:

- Ovo pitanje se reguliše u dogovoru sa poslodavcem. Ono što bi bila dobra praksa je da zaposleni može da refundira samo i isključivo nužne troškove, i to samo onaj deo troškova koji se odnosi lično na zaposlenog. Dakle, ako se radi o porodičnom letovanju, onda zaposleni ne može da refundira celokupan trošak porodičnog letovanja, već samo deo koji je pripadajući za njega samog - završava Marija Čabarkapa.

BONUS VIDEO

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".