- Ako ćeš ikad nekoga opsovati, zakuni mu se da nema mira u njegovoj kući i ja sam to doživeo - počinje svoju priču kroz jecaje i suze Ibrahimović koji je početkom jula napunio 88 godina.
Odrastao je u siromaštvu, a posle rata je umirao od gladi. Otkako je došao na svet borio se za opstanak, sanjajući da može da podmiri osnovne životne potrebe za svoje najmilije i sebe.
- Svet je svašta video, ali ovakav jad je redak. Zimi sam išao bos, jeo sam ostatke kukuruza - priča starina u u mikrofon Dijane Hodžić.
Nakon mukotrpnog rada i truda, tek kada je stvorio uslove za pristojan život, oženio se i nadao se da su pred njim konačno lepi dani. Međutim, pokazalo se da njegova supruga ima, prema njegovim rečima, urođenu šizofreniju, ali da on to nije odmah primetio.
- Rodila je četvoro dece, dvoje ima njenu klicu, a dvoje nema. Užasno sam patio sa svojom ćerkom. A ja je ne mogu smestiti u ustanovu, jer opština to ne dopušta. Nedavno je dva meseca bila na lečenju u Zenici, doktor je rekao da nije za dom i da nije imao težeg pacijenta. Svezali su je i odveli. Htela je da me ubije. Znate li koliko je teško sve to gledati, srce mi se cepa - priča Ibrahimović.
Molio je lekare da je ostave u bolnici, ali kaže da niko nije slušao. Nakon kraćeg lečenja vraćena je kući.
- Kupio sam joj drva, celu zimu nije htela da naloži vatru, ne znam ni kako je preživela tu hladnoću. Odnesem joj da jede, ona baci. Nikada me nije posećivala, kad sam bio užasno bolestan, sada nosim kateter - priča namučeni starac.
Imao je velikih problema i sa suprugom, ona ga je uz pomoć ucena isterala iz velike kuće, a u pomoćnoj zgradi proveo je sedam godina, ističući da ga tada niko od rodbine nije posetio.
- Imao sam i sina, koji je godinu dana stariji od moje kćeri, stradao je u kanalu. Sagradio sam mu automehaničarsku radionicu. Dva puta me skoro ubio, jer sam branio njegovu ženu od batina, jedva sam ostao živ. Tražio sam spas u srpskim selima, da me rođeni sin ne ubije. Moja žena ga je podržavala - tvrdi Dijanin sagovornik koji kaže da nema mira ni pod stare dane.
- Sagradio sam im kuću od 900 kvadrata. Bio sam jedan od najboljih radnika u firmi, tri godine sam se školovao i položio ispit, vozio sam ogroman bager. Mogu raditi na svim mašinama, osim na prometnim. Pet puta sam se selio, od osamdesetih sam počeo primati jako dobru platu, onda sam počeo da gradim. Nikad sebi nisam kupio auto, vozio sam bicikl, da bih s njima mogao više stvarati. Novaca imam, ali mi nema ko pomoći - kaže on.
Razmišljao je o odlasku u starački dom, ali i tamo je, tvrdi, naišao na komplikacije.
- Šta će biti, nemam pojma. Sve sam podelio s decom pre 15 godina. Moja žena je preminula pre otprilike 4 godine. Kad sam to čuo, bio sam tako srećan, jer samo ja znam što sam doživeo od nje. Bio sam u agoniji - kaže Ibrahimović.
On kaže da sam sebi spremi koliko može.
- Mučio sam se da skućim, a sad nemam mira. Ne biste verovali da živi čovek u ovom prostoru. Nisam se nikada luksuzirao, ali je ovo katastrofa. Živim ovde od januara, otkako me je ćerka oterala sa sprata, da sačuvam živu glavu - tvrdi on.
Ističe da celog života žali što mu "Bog nije dao normalnu ženu".
- Samo neko s kim bih mogao prosečno živeti - kaže Ibrahimović.
Gospodin Kenan iz Austrije pomogao je ovom starcu nakon što je saznao za njegovu jezivu sudbinu. Ujedno je došao iz inostranstva da bi u dom smestio Ibrahimovića, koji je istakao da mu je to jedan od najsrećnijih trenutaka, jer je konačno pronašao mir.
BONUS VIDEO:
