LAUŠEVO PISMO GLOGIJU: "Čuo sam za tvoju bolest, čekam te"

„Sreda, 11. februar 2018.

Dragi Glogi,

Čitam tvoju poruku od pre neki dan:

„Znam da će biti dobro… Pričaćemo… Samo malo da prođe ovo ludilo… Što kažu, Srbi pamte do četvrtka, tako da se čujemo za vikend, a do tada, evo ti par viceva…“

Jesenas smo, čekajući prevoz na aerodromu u Bostonu, pravili planove da nešto radimo zajedno. Rekao si „radićemo sigurno ili ovde ili tamo“. Onda ti je stigla poruka i poskočio si kao malo dete:

„Dobio sam nagradu u Londonu!“. Bila je to nagrada za najboljeg glumca prestižnog evropskog festivala. Svi smo, poneti tim osećajem velikog ponosa, odigrali poslednje izvođenje „Hadersfilda“. I te noći sam te, kao i na celoj kanadsko-američkoj turneji, gledao na sceni, sa strane, nem od sreće što prisustvujem jednom čudesnom predavanju i davanju sebe glumi kakvo nikada ranije nisam video.

Moja nastarija ćerka je godinama imala svog omiljenog i najboljeg glumca. Onda mi je jednog dana bojažljivo izjavila:

Tata, ti više nisi moj najbolji glumac!“.

„Ah, ko je taj što je čedu mome pomutio razum?“ – promucah nekog patetičnog Šekspira iz sećanja.

„Nebojša Glogovac…“ – skrušeno mi priznade. Zagrlih je.

„Pa, on je i za mene najbolji glumac“ – priznah i ja njoj.

Laknulo joj je. I zbog tebe je otputovala iz Čikaga s nama u Boston da ponovo odgleda predstavu.

Glogi, od kada sam čuo za tvoju boljku, krenuo sam nešto da pišem za nas. Pa da odigramo… ili ovde ili tamo.

I čekam da se čujemo… za vikend.

Tvoj Žarko.“