Dok je pričala o svom ocu, glumici su krenule i suze, te joj je razgovor o ocu bio bolno sećanje.
- Ja nisam od onih ljudi koji žive u sadašnjem trenutku. To je jedna lekcija koju moram da naučim. Ja stalno živim u nekim planovima za sutra i osvrćem se na prošlost. Ne znam zašto, ali... - kaže Jelena gostujući u jednoj emisiji, a na pitanje da li joj prošlost i budućnost remete sadašnjost kaže:
- Pa, pretpostavljam da da. Ali ja uživam u prošlosti kao što uživam i u budućnosti koja će biti, a onda brzo ta sadašnjost postane ta ista prošlost u kojoj ja uživam. Tako da.... Da, spajam i volim taj vremeplov. Meni to odgovara. Lepi su ti trenuci, mama mi je stalno govorila "sad uživaj, sad si bezbrižna". Nikad nisam razumela šta znači sad si bezbrižna, sad nemaš nikakvih briga, videćeš kad odrasteš. Ja sam srećom, glumica pa ne moram nikada da odrastem, sebi sam to priuštila. Ali jako sam vezana za roditelje od najranijeg detinjstva. Zapravo bila sam najviše vezana za deku koji me je odgajio. I tu prvu svest o tome šta je ispravno, šta nije sam naučila od njega. Mama moja je potpuno drugačija od mene fizički. Mentalno smo vrlo slične, ali moram da kažem da ja nikada ne bih bila to što jesam danas, da nije bilo nje i njene vere u mene. Ona je u svemu bila bolja od mene. Verujte mi, ja sam jako objektivna. Ona je u svemu bila bolja, ali nekako ljudi kada ne uspeju da svoj put sebi sami ostvare, samim tim je meni dala slobodu da ja radim bukvalno šta ja želim. I to je bilo dosta turbulentno u našoj porodici, taj odnos mog oca, moje majke i želja da ja budem to što ja želim bez obzira na sve.
Foto: ATA images
Ali, uspela je da se izbori.
- Pa bila sam bezobrazna. Bila sam bezobrazna i sebična u svojim htenjima, ali u tom mom bezobrazluku sam imala mnogo pomoćnika. Do poslednjeg trenutka, deda je bio neki moj saradnik iz senke i uvek mi je pomagao, i finansijski i moralno i u svakom smislu. I uvek mi je govorio, "pa dobro, Lelice, zar nisi mogla da nađeš neki drugi posao, malo, ne znam, isplativiji?", ja sam rekla "deko isplatiće se to meni sve jednog dana, sigurna sam", jer ja stvarno ne znam drugo ništa ni da radim, ali, nekako, verujem da stvarno čovek koji ima u sebi tu dozu, pa tog nekog bezobraznog samopouzdanja, da može sebi da priušti to uverenje, da on treba da bude samo to i ništa drugo. Taj čovek je stvarno dosta hrabar i mislim da je ovo posao koji iziskuje, ne smem da upotrebim taj termin u vašem prisustvu, ali reći ću samo najhrabrije - kaže Jelena.
U životu je imala i bolne trenutke, Jelenina mama je bila bolesna, ali kako kaže, "srećom mi smo to prevazišli", ali nažalost desio se gubitak oca. Jelena ne pamti baš tačan datum očeve smrti.
Foto: ATA images
- Znate da sam ja potisnula i dan i godinu kada je moj otac preminuo. Uopšte taj datum ne pamtim. Inače ne pamtim brojeve, ali ovaj datum sam isto kao i datum kada je deka preminuo prosto obrisala u mojoj glavi, to ne postoji. Moja mama je nažalost bila bolesna, imala je drugu vrstu, dugo je, baš dugo bila bolesna, srećom mi smo to prevazišli. Taj talas korone koji je odneo mnoge živote je odneo i život mog oca. To je za mene lično nekako... Ja sad možda sa ove distance mogu da se možda i nasmejem i da pričam o tome kada se setim svog oca, ali mnogo je teško bilo, iskreno. Kada vi vidite... Tad sam prvi put pomisla kako je ovo što ja radim potpuno besmisleno i kako je ovo jedan posao koji... Šta mi radimo? Da li ja mogu nekoga da izlečim? Da li ja mogu nekome da pomognem? Osećala sam se potpuno bespomoćno. Tata je bio smešten u "Dragiše Mišović" i zaista ti ljudi, to osoblje, sestre, lekari, ja ne mogu da objasnim kakav je to tretman koji oni pružaju bolesnicima. Ja mislim da su se oni svi borili kao lavovi. Svaka im čast, ali postoje neke bitke koje prosto ne može čovek da dobije.
Jelena je ipak radosna što je njen otac uspeo da proživi mnogo toga iako joj je žao što nije dočekao unuke.
- Te godine je, ja mislim čak i tog meseca je Marko Živić preminuo isto, on je ležao preko puta oca mog u susednoj zgradi. I sećam se da sam imala neku sumanutu potrebu da Marku pošaljem poruku koju on nikad nije dobio. Teško je, ali mnogo sam zahvalna. Zahvalna sam na jednom divnom detinjstvu, zahvalna sam na slobodi, zahvalna sam na ljubavi koju su meni moji roditelji pružali. Moj otac je otišao srećan, ja mislim da ljudi žive i duže pa nemaju tako bogat život, ne stignu da prođu, da prožive sve to. Nije doživeo unuke, jako mi je žao zbog toga, ali ja mislim da on, gde god da je sada, zna da ću ja biti dobro. Ali težak je period zaista bio, otišlo je mnogo mladih ljudi. Ja uvek kada pokušam sebe da utešim na neki način, kažem "dobro tata, ali vidi, ovi ljudi nisu dobili priliku ni da prođu, ni da proputuju, ni da se zaljube kako treba", a mnogo je takvih otišlo. Tako da je meni to bio baš težak period, ali sam ga onako, junački sam ja to podnela.
Foto: instagram printskrin/jelenagavrilovicofficial
Tata je Jeleni bio najveća sigurnost. Deka u ranom detinstvu, a u kasnijim godinama ipak tata. Tata je bio i dobar šahista, a u Jeleni su i neke njegove fizičke karakteristike, lik, duboke oči...
- Pa jesu. Ja se sećam, bila sam klinka i u Lazarevcu postoji taj hotel Vis... Uzeću maramicu ipak - kaže Jelena koja nije mogla da zadrži suze na pomen oca i nastavlja:
- U Lazarevcu postoji taj hotel Vis gde svi igraju šah. Stalno sam odlazila, inače sam odrasla u šah klubu i u kuglani. Znam da ne izgledam kao da sam odrasla u šah klubu, ali ja sam u najranijem detinjstvu naučila da igram šah i to dosta dobro. Nisam ga dugo igrala, ponekad sam volela sa ocem. On je imao stalno te knjige otvaranja, jedna titula mu je falila do velemajstora. I to je bila njegova strast i njegova pasija i uvek mi je govorio da i u životu je slično kao u šahu. Moraš uvek da znaš nekoliko poteza unapred šta ćeš da odigraš, ali da budeš prisutan tu. Da posmatraš, da vidiš, da napraviš strategiju kako ćeš jer moraš znati kako da počneš i kako da završiš. Tako da ta moja elipsa je od šahista. Za jednu devojčicu je, ja mislim da je otac uvek najbitnija figura. I da vi, pošto se bavite poslom kojim se bavite, znate i sami da koliko u našoj psihi žena kada traži svog partnera i sigurnost, on je obično podseća ili na oca ili na dedu ili su to neke osobine. - rekla je ona u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović".
BONUS VIDEO:
