Upravo takva je i priča, Petra Maljenovića, odnosno, priča o Miši Petroviću, našem čoveku koji je životni i radni vek proveo u Francuskoj, a koji je pred umiranje imao samo jednu želju - da njegov pepeo prospu u dvorištu, između trešnje i oraha.

"U kasno leto 2016. godine našao sam se u selu Trbuku kod moga prijatelja Đorđa, inače gastarbajtera penzionera kao što sam i ja. U jednom trenutku zazvoni telefon, zove direktor dobojskog hotela „Bosna”.

Kaže da ima dvoje gostiju, mladih ljudi iz Francuske. Izgleda da su brat i sestra, prezivaju se Petrović, govore francuski i engleski ali i pored našeg prezimena, srpski ne znaju ni da beknu. Pominju imena sela Striježevica i Trbuk i imaju stari pasoš od nekog Milića Petrovića iz Striježevice.

Posle moždanog udara zaboravio francuski

Zato direktor hotela pita da neko pomogne, neko iz Trbuka, sela na desnoj obali reke Bosne, udaljenog šest kilometara od Doboja. Đorđo mu odgovori da je poznavao Milića Mišu Petrovića, sa njim je zajedno išao u seosku školu.

Nedugo posle razgovora taksi doveze dvoje mlađih ljudi, brata i sestru. Oboje lepi, vitki, obučeni po poslednjoj modi. Ispostavi se kasnije da su i lepo vaspitani. Kad nastupiše problemi sa sporazumijevanjem ja uskočih sa mojim ne baš dobrim znanjem engleskog.

Objasniše mi da su došli i doneli pepeo svoga oca preminulog oca u njegovo rodno selo. Đorđo mi u međuvremenu ispriča da je sa pokojnim Mišom išao zajedno u osnovnu školu, a posle škole zajedno su čuvali ovce, kupali se u reci Bosni i lepo drugovali.

Mišo je posle osmoletke otišao u Tuzlu gde je završio učiteljsku školu. Odmah posle završene škole odlazi na rad u Nemačku, a odatle u severnu Francusku, u jedan manji gradić gde počinje da radi u fabrici vode. Na poslu napredovao, dogurao do nekog rukovodećeg mesta, napravio kuću i oženio Portugalku. Seća se da ga je možda video ukupno dva puta kada je on dolazio na odmor iz Nemačke, a Mišo iz Francuske. Žena i deca nisu sa njim dolazili. Miši je ubrzo umrla majka i više nije dolazio u selo, bar koliko Đorđo zna.

Sada od njegove dece saznajemo da je Mišo 2015. godine imao udar od koga se samo delimično uspeo oporaviti. Ostale posledice u njegovom kretanju i govoru. Kretanje se ipak nekako popravljalo ali govor nije. Mišo polako počinje i da govori ali nekim nepoznatim jezikom koji niko nije razumeo. Moždane vijuge u kojima je bila sačuvana škrinja znanja francuskog jezika moždanim infarktom su uništene.

Mišo je govorio samo srpskim jezikom, a deca i žena ga nisu razumela. Odlazili su da dovedu nekog muslimana rodom iz Gračanice kod Doboja koji je živio u obližnjem mestu. Međutim, taj čovek se odselio nekih 200 kilometara dalje. Ipak, njegova porodica pronađe tog čoveka i dovedu ga Miši koji svom zemljaku objasni poslednju želju. Kad umre da ga u Francuskoj kremiraju a pepeo prenesu u njegovo rodno selo.

Svi sedamo u Đorđev auto i krećemo prema selu Striježevici koja se odmah nastavlja na Trbuk. Zaseok sa kućom Petrovića najbliži je Trbuku, tako da smo odmah skrenuli sa glavnog puta. Nastade problem jer u zaseoku više niko ne živi. Put je izlokan od bujica, a šikara je skoro urasla u njega. Srećom auto ima pogon na četiri točka i nekako se uzbrdicom probismo do kuće.

"Prospite pepeo između trešnje i šljive"

Mala oronula drvena kućica koja ima samo dve sobice delimično je bez crepa na sebi. Prozori skoro bez stakala, a glavna ulazna vrata su otvorena. Vidi se da je neko privremeno u kući držao ovce. Pomoćne zgrade su se urušile same od sebe. Voćke iza kuće skoro sve su se osušile. Jedino što odiše nekim životom su dve kruške koje kod nas zovu karamut i brotkinja. Jedan orah donekle se dobro držao iako je i na njemu bilo dosta osušenih grana. Vinova loza se nije isto dala i rasprostrla se sa grozdovima po osušenim šljivama.

Ipak, kada sve pogledaš to je jedna velika tuga. Stojimo i niko ništa ne govori. Nema se ni gde sesti, sve je zaraslo. Mladi čovjek odlazi do auta i donosi torbu iz koje vadi urnu. Otvara je i počinje da razgleda oko sebe.

Približava se jednoj osušenoj trešnji i počinje da prosipa pepeo iz urne idući unazad prema jednom orahu i dobro pazeći da ne nagazi pepeo nogama. Ostade jedan dobro vidljivi sivkasti trag pepela jer pod orahom ništa drugo nije raslo. Nastavlja se ćutnja. Đorđo i ja smo mislili da kada deca vide kuću da ćemo ih onda voditi na seosko groblje da vide gde će da sahrane oca. Mladi čovek se ispravi, prekide ćutnju i reče da je ovo bio zavet njegovog oca, da se njegov pepeo prospe između trešnje i oraha.

Ostali smo još neko vreme stojeći pognutih glava, a onda se Đorđo seti i izgovori naglas Očenaš. Vraćamo se nazad, Đorđo odvozi brata i sestru u Doboj, a ja se odlazim u svoje obližnje selo. Godinu dana posle ovog događaja Đorđo je o svome trošku postavio jednu kamenu ploču sa urezanim krstom i tekstom gde piše da je tu raspršen posmrtni pepeo njegovog prijatelja Miše. Doveo je i pravoslavnog sveštenika koji je svemu tome dao i versku notu.", napisao je Petar unutar autorskog teksta za rubriku "Moj život u inostranstvu" koja izlazi u okviru dnevnog lista "Politika".

BONUS VIDEO: