Tokom duge evolucije Zemljine kore i formiranju reljefnih oblika koje danas vidimo, na teritoriji Srbije bili su zastupljeni svi oblici vulkanskih aktivnosti, čije ostatke danas možemo prepoznati. Danas ne možemo ni da zamislimo da je naše područje bilo jedno od najaktivnijih i najopasnijih mesta na planeti. Erupcije tada postojećihi vulkana bile su najjače na svetu.

Kao dokaz tim teorijama u Srbiji se na mnogim mestima mogu naći vulkanski fosili u obliku ruda karakterističnih minerala, oblika stena, izvorišta tople vode i vrsta plodnog zemljišta.

U jednom momentu je postojao lanac svih oblika vulkanske aktivnosti koji se protezao od Fruške Gore do Kopaoničkog kraja, sa centrom u planini Rudnik, tu su još i Avala, Kosmaj, Kotlenik i dr. samo su neke od planina gde je vulkanska aktivnost bila presudna za njihov današnji oblik.

Jedna od sumlji vulkanske aktivnosti nalazi se u Lozoviku, na južnim obroncima jagodinskog Crnog Vrha se nalazi napušteni kamenolom mermernog oniksa. Osim kolonije poskoka tamo danas nema ničeg. Ova sedimentna stena je nastajala u prošlosti oko vrelih izvora, gde su se taložile naslage kalcijum-karbonata iz zasićenih vodenih rastvora.

Sa druge, severne strane brda nalazi se nešto slično – kamenolom dolomitskog mermera. Zajedno sa poskocima, naravno. To je stena koja nema ni približne estetske osobine kao oniks, ali se svakako koristi u putarstvu i građevinskoj industriji. Karakteristično za ovaj tip stene je da je mermer nastao ponovnom kristalizacijom dolomita, a dolomit je nastao taloženjem kristala kalcijum magnezijum karbonata. Pod visokom temperaturom.

Foto: Tanjug/AP

 

Pouzdanih tragova vulkanske aktivnosti na Crnom Vrhu nema, ali termički uticaj stene mogu da pretrpe od strane magme u plitko smeštenoj komori i bez da se desi izlivanje na površini. Osim toga, vreli gejziri sa južne strane ukazuju da je voda kroz rasede dolazila do plitkih magmatskih komora. Drugim rečima ovi kamenolomi su znak da vulkanska aktivnost i nije tako geografski gledano dalek pojam. A pošto u Srbiji svako drugo brdo ima kamenolom, zaključak je jasan. Zemljina kora je nekako tanja nego što svi ovde često mislimo.

S druge strane na prostoru oko Rudnika i Radana i danas se vide ostaci velikih kaldera (krater nakon urušavanja vulkanske kupe, sličan krateru samo mnogo većih dimenzija), recimo da je prečnik potencijalne kaldere sa centrom u Knićkom jezeru oko 15km.

Gajtanska kaldera na Radanu je prilično razorena drugim procesima ali bi trebalo da je sličnih dimenzija – a to nisu uopšte bile male erupcije. U gajtanskoj kalderi je recimo ustanovljeno postojanje mnogih metala (olovo, cink, srebro, a i nešto zlata) koji se primarno baš i ne nalaze u zemljinoj kori. Tačnije znak su izliva magme sa velikih dubina.

Planina Rudnik ne nosi taj naziv slučajno, već je u pitanju jedno od strateški najbitnijih bogatstava srednjevekovne srpske države. Topiti metale u to vreme je bilo izuzetno bitno za svaku državu, a samim tim je prisustvo tih metala ukazivalo na ozbiljnu vulkansku aktivnost u prošlosti.

Na samom Rudniku postoji nekoliko kupa ugašenih vulkana oko Gornjeg Milanovca i jedna prilično čudna pojava – Ostrvica.

Reč je o veoma strmom usponu koji na svom vrhu krije ruševine srednjevekovnog utvrđenja. Uspon na Ostrvicu je moguć ali ne spada u nešto što bi se preporučilo ljudima koji nemaju bar minimum kondicije i veštine. Danas doduše postoje sajle koje dosta olakšavaju uspon.

U poslednjoj trećini Ostrvica nema nikakve vegetacije a prilično je očigledno zašto je to tako budući da je sastavljena iz vulkanskih stena. Pošto je u pitanju ugašeni vulkan prilično je jasno da pred nama stoji magmatska struktura koja povezije komoru i krater. Drugim rečima, Ostrvica je nekada bila veća (i u prečniku i u visini), tačnije naslage tufa i pepela su prekrivale današnje brdo. Vremenom je došlo do erozije, pepeo i slabiji materijal je odnet a ostala je samo okamenjena lava koja je prilično rezistentna na eroziju.

Danas u stvari gledamo u ono što je od vulkana ostalo, odnosno u vulkanski skelet.

U periodu krede je aktivna bila oblast istočne Srbije sa centrom u Timočkom regionu. Te erupcije su bile među najjačim svetskim u tome periodu, pa ne čudi da je tada na malom prostoru bilo više stratovulkanskih kupa.

Mnoge su značajno izmenjene erozijom a neke je izmenio i sam čovek: na mestu današnjeg površinskog kopa borskog rudnika se do pre sto godina nalazila kupa stratovulkana Tilva Roš. Nakon nekoliko miliona godina usled tektonskih pokreta magmatske komore su se ispraznile a zatim pomerile i svi ovi vulkani, od Avale preko Šumadije do Radana su izgubili kontakt sa magmom i automatski se ugasili.

Ovaj drugi vatreni pojas – od Karpata na severu preko istočne Srbije do Makedonije na jugu je postojao dvadesetak miliona godina pre šumadijskog. Ali komore su još uvek tu u blizini; vrela voda naših banja je pouzdan pokazatelj toga. Dovoljno je samo da se ponovo stvori pritisak koji izaziva sudar dveju ploča i eto prilike za aktiviranjem ugašenih vulkana.

Srećom, to se ne očekuje u narednih minimum 100 hiljada godina. Ali ako bi se ko zna kojim slučajem desilo – bilo bi iznenadno, silovito i potpuno nenajavljeno. Takvo je, danas se smatra, buđenje starih ugašenih vulkana.

(Nacionalna geografija)

BONUS VIDEO: