Averzija prema sopstvenom glasu tako je uobičajena da je za nju uveden stručni termin: suočavanje sa sopstvenim glasom

Zašto se to dešvava?

Odgovor na to pitanje često nam se servira u medijima, a polazi od toga da obično čujemo svoj glas dok pričamo. U tom procesu primamo zvuk prenesen spoljnim putem, odnosno protokom vazduha, te zvuk prenesen unutrašnjim putem kroz kosti. Takav provod zvuka kroz kosti dostavlja bogate niske frekvencije koje nisu sadržane u zvuku provedenom putem vazduha. Kada čujemo svoj snimljeni glas bez tih frekvencija, zvuči nam viši i drugačiji. Načelno, razlog zbog kojeg ne volimo svoj snimljeni glas je činjenica da on tada ne zvuči onako kako očekujemo.

Foto: Jutjub printskrin/O kanal

 

Povezanost između glasa i identiteta

Psiholozi nagađaju da upravo ta činjenica stvara u nama jezu i odbojnost prema sopstvenom glasu, zbog raskoraka koji se događa između onoga što čujemo i naših unutrašnjih očekivanja. Ona smatra da naš glas igra veliku ulogu u formiranju identiteta te zbog toga svako od nas oseća nelagodu kad shvati da mu glas nije onakav kakvim ga zamišlja. Neka istraživanja su pokazala da ta teorija daje tek delimično objašnjenje. Na primer, u istraživanju objavljenom 2013. godine učesnici su morali da ocene privlačnost različitih snimljenih uzoraka glasa. Kad je u te uzorke bio tajno dodan njihov glas, ocenili su ih znatno višim ocenama nego kad bi svesno prepoznali svoj glas. Štaviše, potpuno objašnjenje ovog fenomena može se pronaći u nizu ranijih studija objavljenih pre nekoliko decenija.

Važna uloga vanjezičkih elemenata

Psiholozi Fil Holzeman i Klajd Rozi u svojim eksperimentima 1966. godine zaključili su da se suočavanje s svojim glasom ne javlja samo kao rezultat razlika u očekivanoj frekvenciji nego i kao neobično otkriće koje izlazi na videlo nakon spoznaje svega što se može preneti sopstvenim glasom. Usled toga naš glas ne zvuči samo drugačije od naših očekivanja nego i otkriva aspekte naše ličnosti koje možemo u potpunosti sagledati tek nakon što čujemo snimak. Neki od tih aspekata su: nivo anksioznosti, neodlučnost, tuga i ljutnja.

Foto: Profimedia

 

NJihova sledeća studija pokazala je da su dvojezični ljudi koji su naučili drugi jezik nakon 16. godine života, izrazili više neprijatnosti kad su čuli svoje glasove snimljene na svom prvom jeziku.

Malo je verovatno da su drugi u istoj meri kao mi iznenađeni visinom tona našeg glasa, a još je manje verovatno da oni proučavaju naš glas na isti način kao mi. Mi nemamo običaj da kritički slušamo tuđe glasove tako da je vrlo izvesno da jedino mi sami razmišljamo o našem glasu, prenosi "Kurir".

BONUS: NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".