Ovaj pesnik, patriota i diplomata ostavio je dubog trag na ovim našim burnim prostorima. Pre Jovana Dučića, još jedan njegov zemljak i prezimenjak zadužio je srpski narod znamenitim delima.
Nićifor Dučić živeo je u burna i teška vremena po srpsku istoriju, u vreme teških trenutaka za opstanak i nacionalno oslobođenje i porobljenih srpskih krajeva.
U tim procesima Dučićevo svestrano zalaganje dalo je nemerljiv doprinos srpskoj istoriji. Bio je aktivni učesnik ratova, dobrovoljac, komandant, a sa druge strane renomirani istoričar i erudita svog vremena. Bio je akademik, predsednik Srpskog učenog društva, crkveno lice, arhimandrit Srpske pravoslavne crkve, a ujedno i dobrotvor Srpske kraljevske akademije.
"Pupoljak" iznikao iz hercegovačkog kamena
U Lugu na obali najveće evropske reke ponornice Trebišnjice, u kršnoj Hercegovini, u porodici srpskih seljaka rođen je 1832. godine Nićifor. NJegovo svetovno ime nije ostalo upamćeno. Iako je bio veliki pisac, vodeći se verovatno monaškom smernošću, nije ostavio puno podataka o svojoj ranoj mladosti i poreklu. Samim tim, ni o svom krštenom imenu nije ostavio spomen. U istoriografiji i istorijskom pamćenju bio je i ostao samo Arhimandrit Nićifor Dučić.
U rodnoj Hercegovini toga doba, svetovnih škola nije bio. Manastiri su još uvek bili jedina stecišta znanja. Među njima, posebno se isticao Manastir Duži. Manastir je tih decenija zračio jakom obrazovnom i duhovnom misijom širom Hercegovine.
Pročitajte još
Mnogi znameniti ljudi sa tog podneblja naučili su prva slova i obrazovali se upravo pod manastirskim svodovima, a Nićifor je po sopstvenoj želji u ovom manastiru monašku odeždu obukao već u sedamnaestoj godini. Tu je mladi Dučić, za koga savremenici kažu da je bio "neobuzdane i bujne prirode" stekao osnovno obrazovanje, ali i kreirao put svojih životnih planova koji su bili vezani za oslobođenje i emancipaciju srpskog naroda od Osmanskog carstva i Turaka.
Foto: Vikipedija
Sarajevski mitropolit Georgije Nikolajević preoznao je intelektualni potencijal ovog mladog Hercegovca i preporučio ga je u Beograd, na Seminariju i predavanja Đure Daničića iz slovenske filologije u Velikoj školi.
Kao stipendista Srpske vlade nastavlja školovanje u Seminariju beogradskom. Željan znanja i novih iskustava paralelno sluša Đuru Daničića na Velikoj školi. Posle dvogodišnjeg školovanja vraća se u hercegovački manastir. Tu je 1857. godine osnovao školu za đake iz trebinjskog kraja, zajedno sa Serafimom Perovićem, tadašnjim mitropolitom hercegovačkim. U dolini Neretve, u manastiru Žitomislići otvora duhovnu školu za sveštenike, čiji je bio upravitelj.
Tiranija vladajućih turskih struktura toliko je uzela maha da je običan narod počeo da se diže na otpor. Sporadične borbe sa Turcima stvorile su ustanički pokret, tako da se 1861. godine Nićifor uz mantiju dohvatio prvi put i oružja. Već pri prvim borbenim iskustvima Nićifor se preporučio kao komandant jednog srpskog ustaničkog odreda u istočnoj Hercegovini. Kao hrabar, ali i učen čovek brzo se zbližio sa vođom ustanika, vojvodom Lukom Vukalovićem. Turci su uspeli da savladaju ustanike, pa je Dučić zajedno sa vođama ustanka bio prinuđen da se evakuiše na Cetinje, koje je tih godina bilo stecište izbeglih srpskih boraca iz raznih krajeva.
Uporan u nastojanju da omogući što većem broju đaka pristup znanju, otvara deset osnovnih škola u Crnoj Gori, a 1864. godine i Cetinjsku Bogosloviju. Dobija zvanje arhimandrita.
"Vezista" između Beograda i Cetinja
Na planu nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja, Dučić se aktivno zalagao za saradnju i zbližavanje Srbije i Crne Gore. Bio je inicijator potpisivanja Ugovora o saradnji i ujedinjenju srpskog naroda iz 1866. godine, koji su potpisali kneževi Srbije i Crne Gore, Mihailo i Nikola. Tim ugovorom koji zbog specifičnih političkih događaja nije zaživeo, bilo je predviđeno personalno ujedinjenje dve kneževine. Međutim, ubistvom kneza Mihaila, taj ugovor i faktički je ostao "mrtvo slovo na papiru".
Ipak, vlasti u Beogradu cenile su njegove napore, pa se Dučić ubrzo na poziv Ilije Garašanina, iste godine vratio u Beograd.
Za razliku od ostalih sveštenomonaha, Nićifor se bitno razlikovao po tome što nije živeo u manastiru, već je stanovao u kući na uglu ulice Braće Jugovića i Francuske, koju je sam izgradio.
Iako je vodio život koji nije bio potpuno saobražen kanonskim pravilima koja su se ticala monaha, velike zasluge na nacionalnom i duhovnom polju preporučile su ga na mesta predsednika Komisije za zidanje crkava u Srbiji, predsednika Odbora za srpske škole van Srbije, predsednika Odbora za Narodnu biblioteku i muzej.
Komandant srpskih dobrovoljaca
U zenitu svog značaja i uticaja 1876. godine učestvovao je u srpsko-turskim ratovima. Knez Milan Obrenović postavio ga je na mesto komandanta svih dobrovoljačkih divizija Ibarske vojske. Bio je na čelu tri hiljade dobrovoljaca, sa kojima se borio oko Nove Varoši. Predvodio je dobrovoljce u prvim redovima i tom prlikom bio ranjen.
Za iskazanu hrabrost i izuzetne zasluge, knez Milan ga je odlikovao činom pukovnika, ali Nićifor odbija kneževo unapređenje. Godinu dana nakon toga, predvodi dobrovoljce ustanike Javorske armije. U ovim bitkama oslobođeni su niški, pirotski, vranjski i toplički okrug i pripojeni Kneževini Srbiji.
Tri godine je bio poslanik Narodne skupštine, a šest upravnik Narodne biblioteke Srbije.
Foto: Vikipedija
Iako u godinama, ne prestaje da traga za novim znanjima. Na pariskoj Sorboni, 1886. prati predavanja o književnosti, istoriji, geografiji i filozofiji. U Parizu se druži sa studentima iz Srbije, gde je osnovao Srpsku čitaonicu. Posle godine provedene u Parizu, putuje južnom Francuskom, obilazi Španiju i posećuje London.
Po povratku u Srbiju, mladom vladaru Aleksandru Obrenoviću predavao je istorije srpske crkve. Birali su ga nekoliko puta za predsednika Srpskog učenog društva, koje se 1892. ujedinjuje sa Srpskom kraljevskom akademijom.
Rukovodio je Žičkom eparhijom onda kada se davalo petsto godina kosovskim junacima. Kralj Srbije Aleksandar Obrenović tada je kao prvi srpski novovekovni vladar miropomazan u Žiči. Bio je član Srpske kraljevske akademije. Godine 1899. obeležio je i 50 godina svešteničke službe i 40 godina književnog rada.
Arhimandrit Nićifor Dučić je preminuo u Beogradu 1990. godine, a sahranjen je na Novom groblju sa svim akademskim, crkvenim i vojnim počastima tog doba.
Istoričar i reformator
Gotovo sve vreme života Nićifor Dučić je pisao i zapisivao, kako svoje tako i sve što je ovog umnog, obrazovanog čoveka zanimalo. A mnogo toga ga je zanimalo. Bio je veliki zagovornik prosvetne reforme Vuka Karadžića, sakupljao je i objavljivao narodne pripovetke, umotvorine, kao i reči iz svog rodnog kraja. Pisao je istorijska dela u kojima je opisivao lične doživljaje i događaje – priče iz prve ruke. Između ostalog, štampao je i narodne pripovetke, zagonetke, poskočice i umotvorine iz Istočne Hercegovine.
Jednom prilikom Nićifora je, jer nije imao "dlake na jeziku", u pismu "ukorio" fruškogorski arhimandrit Ilarion Ruvarac, na šta mu je Dučić odgovorio - Dok me ovde, i svuda gde sam bio, smatraju za tiha i pogodna. Ali nikad za laskavca. Ja imam svoje misli i svoje uverenje, koje branim, dok se ne uverim o boljem. Ja sam kadar da svakom reknem istinu u oči. S tim sam i državnu službu gubio i stratio. Ali sam uvijek ostao svetla obraza i čvrsta karaktera. A najviše me teši to: što nikad nikome nisam ne samo učinio nego ni pomislio zla, pa ni najžešćim neprijateljima svojima... Što u meni nema koliko bi valjalo kaluđerske krotosti tome se ne treba čuditi jer sam ja više vojnik nego smerni, prepodobni monah. Ali poštujem i monaštvo srpsko.
Foto: Vikipedija
- Nijesam nikome ništa dužan; a ko meni duguje, opraštam.
Uz testament kojim je sve svoje bogatstvo pokonio Srpskoj akademiji nauka, dao je i upustvo za osnivanje fonda arhimandrita Nićifora Dučića. Uz konstataciju da nikom ne duguje, a da dužnicima oprašta, Dučić daje upustvo kako će se koristiti sredstva zadužbina pri Srpskoj kraljevskoj akademiji, (danas Srpska akademija nauka i umetnosti): Fond arhimandrita Nićifora Dučića i Fond za održavanje grobnice arhimandrita Nićifora Dučića.
- Moja je želja da Akademija iz Fonda nagrađuje rasprave ili monografije ili cijelo delo iz srpske istorije, političke, vojničke i crkvene; a može iz srpske filologije, geografije i etnografije uopće. Akademija će odrediti i temate za nagradu, koji ne smeju nikada biti političke sadržine... S vremenu kad se umnoži moj fond Akademija je vlasna određivati jedan deo interesa i na druge kulturne potrebe u Srpstvu.
Nićiforova Zadužbina počela je sa radom 1901. godine sa imovinom od približno 21.500 dinara u zlatu.
Testamentom zadužio mnoge
Bogatu biblioteku ostavlja Bogosloviji u Beogradu. Sva crkvena odličja, vojne medalje, dobijene u ratovima, oružje i "jedno zlatno pero u kutiji, spomen od dr Valtazara Bogišića za građu iz Hercegovine koju sam mu davao za njegove pravne radove" ostavlja Narodnom Muzeju u Beogradu.
Ne zaboravlja ni crkvu, tako ikone zaveštava crkvi Sv. Save na Savincu, 500 dinara u zlatu ostavlja manastiru Duži, u kom se zamonašio.
Kao što je to činio celog svog života, širio pimsenost i kulturu, Nićifor testamentom zaveštava sredstva srpskom pevačkom društvu Gusle u Mostaru, pevačkom društvu Srpska sloga u Dubrovniku, srpskom pevačkom društvu Sloga u Sarajevu, manastiru Žitomislić, crkvi Male Gospođe u Lugu na Trebišnjici, kao i ostalim manastirima i crkvama u Srbiji i Crnoj Gori i udruženjima za nezbrinutu decu.
BONUS VIDEO:
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
