Tokom konferencije za novinare koja je usledila nakon razgovora sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom, nemački novinar je pitao predsednika Putina "hoće li biti rata u Evropi?" Na to mu je Putin odgovorio: "Kancelar je upravo rekao da ljudi njegove generacije (a ja sam pripadnik njegove generacije) teško mogu da zamisle bilo kakav rat u Evropi... Ali vi i ja smo bili svedoci rata u Evropi, rata protiv Jugoslavije, koji je, zamislite, pokrenuo NATO. Bila je to vojna operacija velikih razmera koja je uključivala vazdušne udare na evropsku prestonicu, Beograd. To se dogodilo, zar ne?"

Foto: AP Photo/Markus Schreiber

 

Putin je u subotu sat vremena razgovarao sa predsednikom DŽoom Bajdenom telefonom, na Bajdenov zahtev. Nakon toga, Putinov savetnik za spoljnu politiku Jurij Ušakov rekao je novinarima da je Putin "dao Bajdenu pregled odnosa između SAD, Rusije i NATO".

- Ruski predsednik je primetio, na primer, da su tokom Hladnog rata Sovjetski Savez i Sjedinjene Države bili totalni protivnici, ali, recimo, devedesetih godina mi smo bili kao prijatelji, pa čak i tada SAD i NATO nisu bili nimalo konstruktivni u svojim odnosima sa Rusijom", dodao je Ušakov.

NATO predvođen SAD je 24. marta 1999. počeo bombardovanje Jugoslavije. Onog dana kada je kampanja počela, Jevgenij Primakov, tadašnji ruski premijer, bio je na putu za SAD, nadajući se da će dobiti zajmove MMD-a i ponovo pregovarati o uslovima za milijarde dolara duga iz sovjetskog doba. Na putu je pozvao potpredsednika Ala Gora da ga preklinje da prekine vazdušne napade. Tri sata kasnije, Gor se javio da kaže da su udari bili neizbežni i da se Rusija ti ništa nije pitala. Primakov je okrenuo svoj avion preko Atlantika i vratio se u Moskvu. Tako je okončana era saradnje i aspirativnog prijateljstva između Rusije i SAD koja je započela posle Hladnog rata. Za Ruse je taj prekid putovanja iznad Atlantika bio prvi put da je postsovjetska Rusija zatražila svoje pravo da bude saslušana.

Sedamdesetosmodnevno bombardovanje Srbije bilo je bez presedana na više načina, piše Maša Gesen.

Foto: AP

 

Preduzeto je bez sankcija Saveta bezbednosti UN. Vlade učesnice i veliki deo medija su ga u predstavili kao humanitarnu intervenciju. (Nisam jedini koji tu frazu doživljavam kao oksimoron. Proverio sam sa Lorensom Daglasom, profesorom na Amherst koledžu, koji je opširno pisao o pravu i ratu. "'Rat humanitarne intervencije' je toliko bizaran izraz da se može koristiti kao opravdavanje svake vrste agresije“, rekao je on). Intervencija je bila takva da nije dozvoljavao mogućnost žrtava NATO-a. Avioni bombarderi su u početku leteli na visinama do kojih srpska PVO nije mogla da stigne. Možda su zbog te visine NATO snage u nekoliko navrata bombardovale civile.

Pre nego što je kampanja bombardovanja završena, Luiz Arbur, tada glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (ICTY), imenovala je grupu za istragu navoda o ratnim zločinima koje su počinili saveznici u NATO. Grupa je dokumentovala nekoliko slučajeva u kojima je bilo više civilnih žrtava: saveznici su bombardovali putnički voz, konvoj izbeglica, jedno selo na Kosovu, a u Beogradu i kinesku ambasadu i sedište Radio-televizije Srbije. (Činilo se da su prve četiri bile greške, ali televizijski toranj je bio na meti kao izvor srpske propagande). U vreme kada je izveštaj završen, Arbur je završila svoj mandat u ICTY a njena naslednica Karla del Ponte odlučila je da ne otvori krivičnu istragu. "Nije bilo šanse da Karla del Ponte podigne optužbe protiv samih nacija koje su finansirale ICTY“, rekao je Daglas. "Da jeste, SAD i Velika Britanija su mogle samo da ukinu Tribunal".

Foto: Zoran Jovanović Mačak

 

Međunarodno pravo dozvoljava vojnu akciju pod dva scenarija: ako nacija ili nacije deluju u samoodbrani ili ako su pod sankcijama Saveta bezbednosti UN. Ipak, neki akademici tvrde da je bombardovanje SRJ bilo legalno.

Foto: Zoran Jovanović Mačak

 

Rad objavljen u Parametrima, tromesečnoj publikaciji Ratnog koledža američke vojske, 2000. godine predložio je neku vrstu "prirodnog zakona“ opravdanja za rat; memorandum koji je britanskom parlamentu podneo profesor prava na Londonskoj školi ekonomije, tvrdio je, u stvari, da je rat bio legitiman čak i bez odobrenja Saveta bezbednosti. "I dalje ćete naći značajan broj pravnih naučnika koji će reći: "Trebalo bi da priznamo da međunarodno pravo nije ludačka košulja", rekao mi je Daglas. "Ali ako je zakon samo preporuka, onda to nije zakon. 'Zakoni važe za njih, ali ne i za nas' nije način na koji funkcioniše pravni režim. Bombardovanje SRJ učinilo je da međunarodno pravo izgleda kao farsa. To se odnosi samo na slabe".

Rusija nije imala direktan udeo u celoj priči osim nejasne, sentimentalne ideje o srodnosti sa Srbima jer su oni, kao i Rusi, pravoslavci. (I većina Ukrajinaca, ali to više nije važno). U ruskom sećanju, međutim, rat NATO je bio napad na Rusiju — jer je pokazao da Rusija više nije bitna.

Tog maja, predsednik Boris Jeljcin je predsedavao vojnom paradom na Crvenom trgu, spektaklom koji je bio drastično manji od raspada Sovjetskog Saveza. Ali tokom poslednjih dvadeset i više godina, godišnja parada povodom Dana pobede postala je sve veličanstvenija i sve više preteća, sa tenkovima u centru Moskve i borbenim avionima koji kruže iznad danima. Krajem 1999. Vladimir Putin je postao predsednik Rusije. NJegov uspon nije bio određen bombardovanjem SRJ, ali je dosledno crpeo iz rezervoara ogorčenosti Rusa.

Prema mišljenju Maše Gesen, Putinova politika prema Ukrajini izgleda kao dugo odlagani odgovor na bombardovanje.

(Kurir)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".