Вука Бранковића историја памти као Јуду, издајицу и преваранта, али истина је да се скоро до смрти борио против Турака. Чак је и преминуо у османском заробљеништву, а верује се да су његове кости похрањене на Хиландару.
Он се појавио на Косову, и након заустављање турске армије код своје престонице на Косову пољу 1389. године, постао је најмоћнији српски великаш. Једини је наставио да се одупире Турцима, и никад није био вазал у турским биткама.
Прича се да је проклетство Вука Бранковића пратило и његове наследнике, до деветог колена. Ево шта се десило са његоим синовима и женом:
После битке на Косову, наследници кнеза Лазара су признали врховну власт султана Бајазита, док је управо Вук Бранковић наставио да се одупире Османлијама и чува независност своје области.
Шта је заправо било са Бранковићима?
Вук Бранковић био је ожењен Маром, најстаријом ћерком кнеза Лазара Хребељановића и у браку са њом, имао је три сина – Гргура, Ђурђа и Лазара.
Прочитајте још
Највећи део поседа Вука Бранковића припао је Стефану Лазаревићу, стратешки битна здања су заузели Турци док су његовој супрузи Мари и синовима остала само мала област са са седиштем у Вучитрну.
Гргур се замонашио и као монах Герасим умро у Хиландару 1408.
Лазар је убијен у току битке 1410. Као једини старешина домаћинства остао је Ђурађ Бранковић. Пошто је његов ујак, деспот Стефан Лазаревић, био без наследника, Ђурђа је прогласио својим наследником и тако је Ђурађ Бранковић постао српски деспот.
Током читаве своје владавине Ђурађ је осциловао између вазалства и отпора Турцима. Његови синови Гргур и Стефан ослепљени су 1441. наредбом турског султана Мурата II.
Лазар је био најмлађи син деспота Ђурђа Бранковића и једини који није био ослепљен. Био је деспот Србије од 1456. до своје изненадне смрти 1458. када га је наследио старији брат, ослепљени Стефан.
Деспот Стефан је заједно са снајом и одмах по ступању на деспотски трон, суочио се са најездом Турака коју је Мехмед II припремао још раније. Са собом су водили Стефановог слепог брата – Гргура Бранковића, у намери да га поставе на деспотски престо. Једном када је напад почео остали су неосвојени само Голубац и Смедерево.
Стефан је помоћ потражио од Угара. У таквим околностима Српска деспотовина је почела практично да се предаје, препуштајући своје земље туђинима да је бране. Ипак, деспот није имао избора.
Ову ситуацију је искористио босански краљ Стефан Томаш који је понудио да се његов син Стефан Томашевић ожени ћерком умрлог деспота Лазара и тако у мираз добије и српску деспотовину. Деспота Стефана нико није ни питао и он је био принуђен да напусти Србију.
Гргур се пред смрт замонашио и као монах Герман умро 1459. у Хиландару. Стефан се до краја живота потуцао се по европским дворовима, болестан и у беди, молећи за помоћ. Све до смрти је живео од милостиње коју су му слали Млечани, Дубровчани и Папа.
Крај једне велике српске породице
Слепи деспот Стефан се 1460. оженио Ангелином, ћерком Ђорђа Аријанита Комнина, средњовековног господара области Коњуха и Шкумбе. Имали су синове Ђорђа и Јована, као и две ћерке Марију и Милицу.
Титулу деспота Србије је Ђорђу даровао мађарски краљ Матија Корвин 1486. године. Почетком 1496. године, Ђорђе се закалуђерио, а деспотску титулу је оставио млађем брату Јовану. Постао је архиепископ Максим и као такав проглашен за светитеља.
Манастир светородне династије Бранковић
Манастир Крушедол задужбина је породице последњих српских деспота у Срему – Бранковића. За светитеље су проглашени Стефан Слепи, Преподобна Ангелина, Максим и Јован Нови. Како је Ангелина била та која је надживела и супруга и обојицу синова она је њихове мошти пренела у Крушедол где и данас сви заједно почивају.
Деспот Јован је имао сасвим другачије погледе на свет него његов брат Ђорђе. Он је последњи Бранковић који је веровао да му је задатак да са војском победи Турке и да их истера из некадашње деспотовине, па да се попне на престо својих предака.
Прославио се у борбама са Турцима, својим војничким продорима у Босни, а нарочито код Зворника (Звоника). Припремао је веома опсежне планове да уз помоћ Млетачке републике настави борбу са Турцима до потпуног ослобођења свога народа од њих, али га је смрт спречила у томе 1502. године.
Ни Ђорђе ни Јован, као ни њихов рођак Змај Огњени Вук, нису имали мушких потомака. Тиме је замонашени Ђорђе тј. архипеископ Максим, који је надживео свог млађег брата, био последњи мушки Бранковић. Након његове смрти 1516. угашена је њихова лоза.
