Инцидент који се у недељу збио на Аеродрому "Никола Тесла" када је авион на лету ЈУ324 из Београда до Дизелдорфа, који је обављала партнерска компанија Ер Србије, при полетању излетео са писте, ударио у стубове и антене и са тешким оштећењима полетео, па убрзо принудно слетео, подсетио нас је на тежак удес који се такође збио у фебруару, али пре безмало шест деценија.

Било је хладно зимско вече крајем фебруара 1965. године када је Београдом прострујала лоша вест: ЈАТ-ов авион Даглас ДЦ 3 срушио се недалеко од Аде Циганлије, код бродоградилишта "Тито", на левој обали Саве.

У овој несрећи погинуло је свих пет чланова посаде: капетан Ненад Крсник, други пилот Благоје Богићевић, механичар Душан Еремија, технички контролори Слободан Мишовић и Жарко Јовановић.

Према саопштењу које је издато одмах након несреће, летелица је претрпела удес непосредно после узлетања са старог земунског аеродрома.

ДЦ 3 је на, како ће се убрзо испоставити, кратак пробни лет, кренуо 20. фебруара око 14 часова и план је био да се после краћег кружења спусти на нови аеродром "Београд" у Сурчину. Требало је да то буде рута од свега неколико километара.

Видљивост није била већа од 1.000 метара због магле и снега који је непрестано падао. Зато нико од становника околних насеља није ни уочио сам тренутак рушења. Али јесу радници Градског водовода, који су се затекли код постројења рени бунара 22, на левој обали Саве.

Они су одмах обавестили полицију и кренули на место догађаја. Међутим, петорици несрећних људи из олупине авиона није било помоћи.

На ледини покривеној снегом лежао је размрскани труп авиона, делови су били разбацани на све стране на простору од око 400 квадратних метара. Труп је остао без оба крила и точкова. Летелица се при паду није запалила јер је у резервоарима носила минимум горива за кратак "скок" између два београдска аеродрома, старог Земунског и новог на Сурчину.

До места катастрофе тог фебруарског дана тешко је било прићи. Возила су морала да се зауставе на крају пута на око километар од места несреће. Због тога су и две хитне помоћи стигле у Бежанијско поље тек око 15 сати.

Како су новине откривале наредних дана, иста летелица се већ била запалила, и то непосредно пре београдске несреће, на аеродрому Мостар и том приликом била прилично оштећена.

Управо због тога овај авион је био на ремонту у хангару на старом Земунском аеродрому. Када су радови на поправци били готови пет чланова посаде кренуло је да испроба исправност ДЦ 3. То је, нажалост, био њихов последњи лет.

Фото: Профимедиа

 

Убрзо се појавио и податак да је захваљујући случајности један човек избегао катастрофу. Наиме, са посадом је требало да полети још један пилот који је закаснио, док је механичар Душан Еремија био жртва трагичне случајности. Наиме, он се случајно нашао у авиону иако није био на списку за пробни лет. Дошао је да прими плату и пошто је морао да се врати у Сурчин искористио је могућност да се авионом брзо превезе до тамо.

Ненад Крсник који је пилотирао преживео је десет година пре ове несреће сличан удес у близини Беча. Тада је ЈАТ-ов авион Конвер пао у шуму, а тадашњи капетан је погинуо као једна од 7 жртава тог удеса. Крсник, који је био копилот на том лету, се затим дуго опорављао од повреда. Сви су тврдили да је био искусан и вешт, тако да се у почетку веровало да није постојала могућност његове грешке.

Први налази указивали су да после достизања висине од 100 метара пилот није успео да је повећа. Претпостављало се да је почела да опада снага мотора, а тиме и висина, или су можда биле блокиране команде.

После узлетања ДЦ-3 је са старог аеродрома најпре је прелетео преко зграде Дирекције за цивилну ваздушну пловидбу, односно преко Бежанијске косе. Тада се по сведоцењу неколицине службеника, звук мотора учинио сумњивим. Како је један од њих рекао, мотор је "кашљуцао", "трокирао", није правилно радио, "прекидао је"...

Наравно тог тренутка нико није помислио на најгоре - да ће кашљуцање мотора одвести пет чланова посаде у смрт. У врло неповољним временским приликама, уз вејавицу и врло слабу видљивост.

Прва мишљења стручњака су ишла у правцу претпоставке да је катастрофу узроковао квар десног мотора. Када један мотор престане да ради на таквој висини и у фази полетања, немогуће је извући авион. У том стању могао је, у најбољем случају, само да атерира на снежну пољану са незнатним оштећењима.

То су биле неке од чињеница које су касније допринеле расветљавању узрока несреће.

После неколико дана Главна комисија за утврђивање удеса у цивилином ваздухопловству објавила је званично саопштење у коме је писало:

- Главна комисија за извиђање удеса у цивилном ваздухопловству при Дирекцији за цивилну и ваздушну пловидбу СФРЈ после свестраног проучавања овог удеса, установила је да је после полетања са аеродрома у Земуну била успостављена радиотелефонска веза између авиона и контроле летења на аеродрому Београд. Пилот је добио и потврдио директиву да се пење до висине од 500 метара у правцу радио фара Крњешевци. Међутим, није се упутио у пењање и задани правац, већ је после полетања на висини од 100 метара у левом скраћеном кругу надлетео Бежанијску косу и село Бежанију и вероватно је због лоших меторолошких услова снижавао висину лета до те мере да је на месту удеса десним крилом авиона додирнуо земљу, те се од удара разбио.

Ипак, иако су сви очекивали да ће комисија изнети закључак да је квар мотора и званичан разлог несреће, у налазу је писало да испитивањем остатака авиона "није могло да се установи да је дошло до ма какве неисправности која би могла да проузрокује удес. Није било индикација да су управљачки и други уређаји на авиону били неисправни".

(Калдрма)

БОНУС ВИДЕО: