Амрита Шер-Гил се сматра најзначајнијом Индијском уметницом, у свом кратком животном веку од 28 година, створила је јединствен визуелни језик који се заснивао на дуалности њеног европског и индијског наслеђа. Она је заслужна за увођење модернизма у индијску визуелну уметност. Њен допринос постаје утолико значајнији јер се бавила уметношћу у ери када жене нису биле у првом плану у том пољу. Била је позната и као "индијска Фрида Кало".
Рођена у Будимпешти, од мајке Јеврејке из Мађарске и оца Индијца који је припадао владајућој, аристократској касти у Индији, Шер-Гил је стекла рану уметничку обуку у Фиренци, а касније је студирала на Ецоле Натионале дес Беаук Артс у Паризу.
Од малена је била окружена богатством, па је тако под утицајем мајке оперске певачице, још пре осме године, Амрита свирала клавир и виолину, а од девете године је држала и концерте заједно са својом млађом сестром. Иако је сликала од четврте године, од осме је добила туторе, а како је једно време похађала и уметничку школу у Фиренци у њеном каснијем раду видео се и утицај италијанских мајстора.
Иако се породица се преселила у Индију и девојчица је одрастала под великим утицајем културе те земље, када јој је било 16 година Амрита је са мајком отишла у Париз да настави своје школовање.
Град светлости је био све што је икада желела од живота. Посећивала је уметничке атељее, дружила се са сликарима и ускоро открила читав један свет раскоши и порока који јој је пре тога био стран. Многе слике настале из овог периода приказују њене љубавнике које је често мењала.
Међутим, након бурних година проведених у Паризу, Амрита је кренула да преиспитује свој живот. Записи говоре да ју је мучила велика чежња за Индијом и да је говорила да само тамо може заиста да ствара.
Вратила се у Индију 1934. и потом спојила своје западњачке и источне уметничке утицаје у јединствени стил по коме је сада позната. Њене теме су претежно оријентисане на жене и алудирају на деловање феминистичке мисли и идентитета.
Њена породица била је јако везана за британску аристократију, богатство и моћ, али Амриту су више занимали сиромашни, болесни и очајни. Била је јако блиска Гандијевим схватањима и његовој филозофији. И тако се до 1937. година потпуно окренула сликању живота Индијаца, онаквих каквим их је она видела.
Често цртане у сопственим приватним просторима, фигуре на Шер-Гиловим сликама биле су жене из заједничког порекла. Људи из радничке класе, сеоске заједнице и свакодневни послови постали су њени омиљени предмети. „Њене жене нису нужно биле лепе даме из имућних породица, али их је описивала са великом емпатијом, не као трагичне фигуре, већ као индивидуалне особе. На својим сликама су је привлачили невољни и ускраћени, као и Гандијева филозофија. Њено коришћење теме жена из сеоске и радничке класе у својој уметности постало је тренд код модерниста у годинама које су уследиле.
Амрита Шер-Гил се 1938. године удала за свог рођака из Мађарске, доктора Виктора Егана и заједно са њим настанила у Индији.
Ипак, ово није био крај њеним многобројним љубавним аферама. Забележено је да је Амрита имала подједнако љубавнике, колико и љубавнице и да их је све приказивала на својим сликама. Многи данас верују да је на слици "Две жене" приказала себе са својом љубавницом Мари Луиз.
Она је развила јединствен стил који се издвајао од свих преовлађујућих школа уметности током њеног времена. Њени радови често алудирају на њену потрагу за осећањем припадности и приказују животе обичних жена са великом емпатијом, што се ретко виђало на приказима индијских жена у то време.
Године 1941. само неколико дана пре отварање њене прве велике самосталне изложбе Амрита Шер-Гил се озбиљно разболела и пала у кому. Умрла је око поноћи 6. децембра 1941. остављајући иза себе огроман број дела, више од стотину, иако јој је било само 28 година.
Узрок смрти никада није расветљен. Развратни живот, али и лоше одрађен абортус често се помињу као разлози. Амритина мајка је за смрт ћерке оптужила њеног мужа, доктора Виктора који ју је, према мајчиним речима, из љубоморе убио.
Међутим, ове оптужбе стицајем историјских околности никада нису истражене. Наиме, дан након Амритине смрти, Енглеска је објавила рат Мађарској и Виктор је послат у затвор као државни непријатељ.
Сликарка је кремирана 7. децембра 1941. године. Њен пепео заувек почива у њеној вољеној Индији у којој су њена дела проглашена националним благом.
БОНУС ВИДЕО:
